Континентална транзиција

Међу дипломатама у Београду се, чујем, прича да би у догледно време главнину чланица ЕУ могле да чине земље настале из бивше СФРЈ. Кад сви ми уђемо, из ње ће изаћи водеће силе, па њихове старе и нове следбенице, тако да ће се језгро континенталне заједнице свести на збирку растурача балканске заједнице.

Реч је, наравно, о вицу. Срочен је у радионицама црног хумора који се калеми на учестала предвиђања да Европској унији предстоје „црни дани”.

Шеретлук обогаћују и сатири вични бивши Југословени. Потресе у ЕУ, ка којој својски теже, коментаришу жалопојком: „Да се јадан за зелен бор ухватим, и он би се јадан осушио”…

Европи се поново качи етикета „извора кризе”, којој се ни овога пута „не види крај”, ни временски ни географски ни политички ни економски. Као да је постала „бања” за катастрофичаре. Предсказују „пропаст евра, расходовање Уније”, па и потоњи глобални лом какав није забележен после Другог светског рата.

Ништа од тога се неће догодити, поручују проевропеисти. Међу њима и водећи званични дубл „Меркози” (Меркел-Саркози), који је најавио план за измене у споразумима ЕУ и побољшање управљања зоном евра. С  нестрпљењем се очекују, поготову што двојац није довољно усаглашен, детаљи тог реформистичког пројекта, за који се претпоставља да ће бити главна тема самита Уније, заказаног за исти онај 9. децембар за када је најављена одлука о кандидатури Србије за учлањење.

Данас изгледа извесно да ће се ЕУ битно мењати, местимично можда чак онолико колико и ми да бисмо постали део ње, како год се преобликовала. Наговештавају јој се различите и брзине и „лиге”, али и веће обједињавање надлежности и контрола финансијског понашања.

ЕУ већ више није оно што је била, сугерише хамбуршки „Шпигл”. У виду има: ванредни раст улоге и утицаја Немачке, уз потпору Француске, постављања технократа на чело уздрманих земаља, спољни надзор над презадуженим државама, као и ширење протеста грађана због претераног пребацивања терета кризе на њихова леђа…

У току је, заправо, нова велика континентална транзиција. Чини се ништа мања важна од оне у системима који су после обарања левих и десних диктатура увежбавале да постану део демократске заједнице.

Од претходних транзиција, садашња се разликује троструко. Прво, изводи се у миру и без идеолошких подела. Друго, њене трансформације су толико специфичне да немају јаке спољне савезнике, какве је она имала у светским ратовима (рачунајући и хладни рат). Треће, сама себе треба да редефинише, нарочито зато што збивања у свету (нарочито узлет азијских „змајева”, уз осетно пребацивање непосредних приоритета савезничке јој Америке са Атлантика на Пацифик) који је она дуго обликовала, сада захтевају да се она преобликује.

Неће јој, очигледно, бити лако. „Њујорк тајмс” извештава да пословни гиганти широм света већ разрађују шеме за ванредне ситуације, па да тако једна немачка туристичка агенција преговара да у аранжманима с Грчком буде клаузула да се цена може прерачунати у драхме ако та земља испадне из зоне евра, а да „Мерил Линч” тврди да би евентуалним нестанком евра, валуте Шпаније, Италије, Португалије и Француске ослабиле, а монете Немачке, Холандије и Ирске ојачале према долару…

„Америка слути распад Европе, али ми верујемо да Европа мора да остане каква јесте”, пренет је одговор неименованог француског банкара. Сличног мишљења је и аутор у канадском „Глоуб анд мејл”, који предвиђа да ће евро опстати и да ће „ускоро премашити значај долара” у светским пословима. Кризе су биле честе у Европи, али је она из њих увек излазила боља него што је била, указује и коментатор шпанског „Паиса”, што хроничари поткрепљују констатацијама да је „победила и комунизам и нацизам”, па да ће надвладати и садашње сопствене мане.

Учествујемо, несумњиво, једном од најзанимљивијих преиспитивања новог века. Док једни већ „лију крокодилске сузе” над судбином Европе, други су уверени у остварљивост идеја „Клуба крокодил”, групе названој тако по ресторану у Стразбуру, за чијим су се столом, поодавно, њени оснивачи зарекли да ће се посветити што чвршћем обједињавању Европе.

Препирке ће се наставити. Придружујем се, до расплета, изјави неименованог експерта, коју је пренео Ројтерс, да је за излазак из кризе основно да се нико више не простире преко губера. Дакле, ни катастрофичари.