Дискриминације има на сваком кораку

Ви­ше од по­ло­ви­не гра­ђа­на Ср­би­је сма­тра да је дис­кри­ми­на­ци­ја у на­шој зе­мљи при­сут­на у ве­ли­кој ме­ри и да За­кон о за­бра­ни дис­кри­ми­на­ци­је, усво­јен у мар­ту 2009. го­ди­не, не шти­ти дис­кри­ми­ни­са­не осо­бе. Исто то­ли­ко ста­нов­ни­ка Ср­би­је сма­тра да се овај За­кон не по­шту­је, као и да пре­кр­ши­о­ци не сно­се ни­ка­кве по­сле­ди­це.

Спро­ве­де­не ан­ке­те по­ка­зу­ју и да гра­ђа­ни на­ше зе­мље сма­тра­ју да су дис­кри­ми­на­ци­ји нај­ви­ше из­ло­же­ни Ро­ми, си­ро­ма­шни љу­ди и осо­бе са фи­зич­ким и мен­тал­ним ин­ва­ли­ди­те­том. Од­мах иза њих, пре­ма ми­шље­њу гра­ђа­на Ср­би­је, сле­де ста­ри­је осо­бе, же­не и сек­су­ал­не ма­њи­не.

Не­што ма­ње од две тре­ћи­не оце­ни­ло је да се др­жа­ва не ба­ви до­вољ­но овим про­бле­мом, али тек не­што ви­ше од тре­ћи­не сма­тра да про­блем дис­кри­ми­на­ци­је др­жа­ва тре­ба да увр­сти ме­ђу сво­је при­о­ри­те­те.

Го­ран Илић, пред­сед­ник Удру­же­ња ту­жи­ла­ца и за­ме­ни­ка ту­жи­ла­ца Ср­би­је, ко­је је из­да­ло при­руч­ник за при­ме­ну ан­ти­ди­скри­ми­на­ци­о­ног за­ко­но­дав­ства, за „По­ли­ти­ку“ об­ја­шња­ва да се под дис­кри­ми­на­ци­ју мо­гу под­ве­сти нај­ра­зли­чи­ти­ји об­ли­ци не­до­зво­ље­ног по­на­ша­ња пре­ма ли­ци­ма ко­ја се за­сни­ва­ју на њи­хо­вим од­ре­ђе­ним лич­ним свој­стви­ма због ко­јих се ста­вља­ју у го­ри по­ло­жај од оста­лих.

– По­сто­ји ви­ше вр­ста дис­кри­ми­на­тор­ског по­на­ша­ња. Је­дан од нај­ста­ри­јих и нај­ра­спро­стра­ње­ни­јих об­ли­ка дис­кри­ми­на­ци­је је­сте онај пре­ма по­лу. По пра­ви­лу, под овим пој­мом под­ра­зу­ме­ва се дис­кри­ми­на­ци­ја же­на, ко­ји­ма од­ре­ђе­ни по­сло­ви, дру­штве­не ак­тив­но­сти и ан­га­жо­ва­ња то­ком ду­гог пе­ри­о­да ни­су би­ли до­ступ­ни. И да­нас, ка­да су же­не фор­мал­но­прав­но из­јед­на­че­не са му­шкар­ци­ма, по­сто­је од­ре­ђе­не пред­ра­су­де пре­ма то­ме ко­ли­ко ће ква­ли­тет­но же­на мо­ћи да оба­вља од­ре­ђе­не по­сло­ве, па се по­сло­дав­ци че­сто од­лу­чу­ју да при­ме­не дис­кри­ми­на­тор­ну по­ли­ти­ку и фак­тич­ки „за­тво­ре“ же­на­ма по­је­ди­не про­фе­си­је, зва­ња или функ­ци­је. Же­не су у на­ро­чи­то не­по­вољ­ном по­ло­жа­ју ка­да је реч о уго­ва­ра­њу усло­ва ра­да, а на­ро­чи­то за­ра­да – об­ја­шња­ва Илић.

На­ста­вак про­бле­ма дис­кри­ми­на­ци­је пре­ма по­лу, на­во­ди наш са­го­вор­ник, мо­же да се на­ђе у дру­гом, слич­ном об­ли­ку и то пре­ма чи­ње­ни­ци да ли је не­ка осо­ба (без об­зи­ра на пол) ве­за­на брач­ним, од­но­сно по­ро­дич­ним оба­ве­за­ма. У Ср­би­ји се ова­кав вид дис­кри­ми­на­ци­је углав­ном сво­ди на не­до­зво­ље­но по­на­ша­ње пре­ма мла­ђим же­на­ма ко­је кон­ку­ри­шу за по­сао не­по­сред­но пре и по­сле уда­је. Слич­но се до­га­ђа и ка­да за по­сао кон­ку­ри­шу мај­ке не­по­сред­но по­сле по­ро­ђа­ја, док су у нај­не­по­вољ­ни­јем по­ло­жа­ју кан­ди­дат­ки­ње ко­је су труд­не.

– Че­ста је дис­кри­ми­на­ци­ја по осно­ву ра­се, бо­је ко­же, ет­нич­ког по­ре­кла и на­ци­о­нал­не при­пад­но­сти. Ка­да је реч о на­ци­о­нал­ној при­пад­но­сти као раз­ло­гу дис­кри­ми­на­ци­је, че­сти су при­ме­ри ус­кра­ћи­ва­ња пра­ва ква­ли­фи­ко­ва­ним рад­ни­ци­ма – ими­гран­ти­ма. Као и у слу­ча­је­ви­ма ра­сне дис­кри­ми­на­ци­је, њи­ма се че­сто ус­кра­ћу­је мо­гућ­ност да се аде­кват­но обра­зу­ју или про­фе­си­о­нал­но уса­вр­ша­ва­ју. Ка­да је реч о за­по­шља­ва­њу, ја­ко је из­ра­же­на дис­кри­ми­на­ци­ја ста­ри­јих осо­ба. Оно што је ин­ди­ка­тив­но је­сте да ста­ри­ја ли­ца да­ле­ко те­же на­ла­зе но­во за­по­сле­ње. Те­шко је ре­ћи шта тач­но опре­де­љу­је по­сло­дав­це да чи­не ову вр­сту дис­кри­ми­на­ци­је при за­по­шља­ва­њу. Ис­тра­жи­ва­ња су по­ка­за­ла да су тро­шко­ви за­по­сле­ња ста­ри­јих ли­ца ни­жи, па са­мим тим по­сло­дав­ци има­ју еко­ном­ску оправ­да­ност да за­по­сле ли­ца са ви­ше ис­ку­ства – ка­же пред­сед­ник УТС.

За­бе­ле­же­на је и дис­кри­ми­на­ци­ја по осно­ву по­ли­тич­ке, син­ди­кал­не, иде­о­ло­шке или вер­ске при­пад­но­сти. За­јед­нич­ко за ове слу­ча­је­ве дис­кри­ми­на­ци­је је­сте да дис­кри­ми­ни­са­на осо­ба не оства­ру­је не­ко од сво­јих пра­ва на ор­га­ни­зо­ва­ње, из­ра­жа­ва­ње ми­шље­ња, ре­ли­гиј­ских убе­ђе­ња и слич­но. По­себ­ни об­ли­ци дис­кри­ми­на­ци­је по­сто­је ка­да се од не­ког ли­ца тра­жи да ис­ту­пи из од­ре­ђе­не по­ли­тич­ки или син­ди­кал­не ор­га­ни­за­ци­је ка­ко би оства­ри­ло не­ко сво­је пра­во, или да се учла­ни у не­ку од­ре­ђе­ну ор­га­ни­за­ци­ју тог ти­па.

– Са­да је ак­ту­ел­на дис­кри­ми­на­ци­ја по осно­ву сек­су­ал­ног опре­де­ље­ња. Уко­ли­ко сек­су­ал­не ма­њи­не јав­но из­ра­зе сво­ју при­пад­ност, до­ла­зи до њи­хо­ве мно­го­стру­ке дис­кри­ми­на­ци­је, нај­пре у од­но­су на по­је­ди­на по­ро­дич­на пра­ва, као и пра­во на за­по­шља­ва­ње, па и на пра­во на пру­жа­ње ме­ди­цин­ских услу­га – об­ја­шња­ва наш са­го­вор­ник.

По­бро­ја­ни об­ли­ци дис­кри­ми­на­ци­је, сва­ка­ко, ни­су је­ди­ни. По­сто­је, на­во­ди наш са­го­вор­ник, и број­ни дру­ги као што је ус­кра­ћи­ва­ње здрав­стве­них услу­га, зло­у­по­тре­ба те­сти­ра­ња при­ли­ком при­је­ма у рад­ни од­нос, та­ко­зва­на асо­ци­ја­тив­на дис­кри­ми­на­ци­ја ка­да до дис­кри­ми­на­ци­је до­ђе за­то што је не­ко ли­це у за­блу­ди о осо­би ко­ја је дис­кри­ми­ни­са­на. При­мер би би­ла си­ту­а­ци­ја ка­да ле­кар од­би­је да пре­гле­да па­ци­јен­та ми­сле­ћи да је хо­мо­сек­су­а­лац иако та осо­ба ни­је хо­мо­сек­су­ал­ног опре­де­ље­ња ...

– Про­це­су­и­ра­ње и ка­жња­ва­ње оних ко­ји дис­кри­ми­ни­шу ни­је је­ди­ни на­чин са се ова по­ја­ва све­де на ра­зум­ну ме­ру. Сва­ки об­лик дис­кри­ми­на­ци­је зах­те­ва дру­га­чи­ји од­го­вор дру­штва и си­гур­но је да се на исти тип дис­кри­ми­на­ци­је не мо­же ре­а­го­ва­ти у Ср­би­ји и Хо­лан­ди­ји. Гре­шке чи­не и они ко­ји се јав­но су­прот­ста­вља­ју дис­кри­ми­на­ци­ји. По­не­кад њи­хо­ва нео­д­го­ва­ра­ју­ћа ре­ак­ци­ја на кон­кре­тан слу­чај дис­кри­ми­на­ци­је про­из­ве­де но­ву ште­ту дис­кри­ми­ни­са­ној осо­би – за­кљу­чу­је Илић.

-------------------------------------------

Ста­ти­сти­ка

Ка­да је у пи­та­њу иза­зи­ва­ње на­ци­о­нал­не, ра­сне и вер­ске мр­жње ме­ђу оп­ту­же­ни­ма у 2008. го­ди­ни нај­ви­ше је би­ло Ср­ба, у 2009 – стра­них др­жа­вља­на, а у 2010 – та­ко­ђе Ср­ба. Ме­ђу оп­ту­же­ни­ма нај­ви­ше је ђа­ка, сту­де­на­та и рад­ни­ка, а по­том сле­де рад­ни­ци, зе­мљо­рад­ни­ци, пред­у­зет­ни­ци....

Исто толико становника Србије сматра да се овај Закон не поштује, као и да прекршиоци не сносе никакве последице. Спроведене анкете показују и да грађани наше земље сматрају да су дискриминацији највише изложени Роми, сиромашни људи и особе са физичким и менталним инвалидитетом. Одмах иза њих, према мишљењу грађана Србије, следе старије особе, жене и сексуалне мањине.