Прође моцартоманија

У години која се ближи крају, у уметности и у култури било је пуно догађаја који су се издвојили по својим дометима. Подсећамо на њих, у нади да ће бити инспирација или опомена за будуће пројекте, у издаваштву, на филму, у позоришту, сликарству, музици, балету, телевизији…

Прође и ова Моцартова година. Својим грандиозним делом Волфганг Амадеус просто је прекрио читаву музичку планету. Сви који су могли и добили прилику свирали су или певали Моцарта. У 2006. то као да је била некаква света дужност за сваког ко озбиљно мисли да је музичар. А и разне музичке куће у томе су се готово утркивале. Геније из Салцбурга је онај на чијим се нотама брусе генерације уметника, он им је и прочишћење и путоказ. Тако ће и остати, али више то неће бити никаква моцартоманија, која је пратила обележавање 250 година од рођења једног од највећих и најфасцинантнијих композитора.

Десило се, међутим, да је 2006. била година још неких "округлих бројева" из музичке историје, који такође обавезују. Свет је славио и дело композитора Дмитрија Шостковича (стогодишњица рођења) и Роберта Шумана (150 година од његове смрти). У том великом свету понеко се сетио и нашег Стевана Стојановића Мокрањца – и 150 година од његовог рођења, јубилеја за Србију и те како важног. У музичкој јавности неретко се чуло да се ова земља могла и боље одужити свом најславнијем композитору. Као да се више причало о Мокрањчевој музичкој величини неголи певало оно што га је учинило великим.

Мокрањчев вршњак је Никола Тесла. Дакле, исти јубилеј. Неки уметници и креатори културног живота нису према томе остали равнодушни. Међу њима је било и музичара. Тако је на сцени Народног позоришта засјала "Љубичаста ватра", опера о Тесли и његовим техничким чудесима, светска премијера, ексклузивни програм Белефа, са потписом америчког композитора Џона Гибсона. И када смо ушли у просторе Београдске опере да подсетимо на њихове репертоарске новине. На великој сцени театра изведене су премијерне поставке опера: у пару "Ђани Скики" – "Кавалерија рустикана", Моцартов "Дон Ђовани" (за Бемус) и "Кармен". Поменимо и премијерне обнове "Дон Карлоса" и "Саломе", као и нове ствари на малој сцени "Раша Плаовић": "Моцарт и Салијери", "Брачна агенција" и "Тајни брак". И да пређемо реку, скокнемо до земунског Мадленијанума, где се појавила нова, модерна "Травијата", руског редитеља Јурија Александрова. Лик Виолете поверен је младој и мало познатој Олги Малевић-Ђорђевић. Био је то успешан оперски деби једне пијанисткиње.

У Опери новосадског СНП ствари овако стоје: Катарина Јовановић представила се у "Норми", у режији Небојше Брадића, на Бемусу је премијерно изведена Шостаковичева "Катерина Измајлова" (редитељ Дејан Миладиновић), док су обновљене "Тоска" и "Покондирена тиква" Миховила Логара. Кад поменусмо Бемус, 38. по реду, на његовом програму било је дела композитора са почетка овог текста, а као ударни гости позвани су: Американка Мередит Монк, мајстор "интердисциплинарног перформанса" и бразилски пијаниста Нелсон Фреире.

У првој половини 2006. један од циклуса концерата Београдске филхармоније звао се "Велике годишњице". Погађате које! У нову сезону су ушли са серијом оригиналних наслова који су прави магнет за аудиторијум. Њихова јесен мало је каснила због турнеје по Словенији и Шведској. Међу лепим излетима у свет свакако је био и концерт Симфонијског оркестра РТС у Атини, на Акропољу, са чувеним сопраном Кири Те Канавом. Исти оркестар у Београду је пратио госте какви су певачица Монсерат Кабаље, виолинисти Најџел Кенеди и Шломо Минц... И многи други, више или мање знани, прокрстарили су нашим музичким подијумима. У томе су, разуме се, често били прсти Југоконцерта, агенције која живи већ 60 године. Мали јубилеј, али заслужује помен.