Све може

Гувернер Народне банке Србије, Радован Јелашић, ових дана одиста има разлога за славље. Понајмање због Нове године. Успео је, једноставно, да стопу инфлације с лањских 17,7 сведе на свега 6,6 процената. Знатно мање и од очекиваних 9,3 одсто за 2006.

Истина, мету је поприлично промашио. Циљну или нанишањену инфлацију, између седам и девет процената, није домашио – подбацио је. Али, ко ће још о томе у време пуног и потпуног тријумфа. Поготово у јеку предизборне кампање, али и већ заковане одлуке у уставном закону, по којој ће се већ на првој седници новог парламентарног сазива одлучивати о новом гувернеру НБС. Да ли и о реизбору Јелашића – остаје да се види у постизборним и другим нагодбама. Али, препорука – стоји.

Дакле, гувернер одиста има разлога да буде задовољан. Његова више него оштра монетарно-кредитна политика, без имало помоћи у пореској посестрими, која је била више расипна него домаћинска, дала је изненађујуће добар резултат. Наруку су му, истина, ишле и неке "више силе", као што је осетан пад цене сирове нафте, са 80 на 60 долара за буре од 169 литара, па је због појефтињења горива долазило и до дефлације. Цене су биле у минусу појединих месеци.

Без и најмање жеље да се гувернеру Јелашићу поквари задовољство треба, ипак, приметити да је његов подбачај у постизању циљане стопе инфлације неко морао да плати. А ко би други до привреда и грађани. Високим каматама на зајмове. Банке су, по службеној дужности, дизале глас против високе обавезне резерве на сваки краткорочно унесен евро из света, али не зато да би клијентима понудиле јефтиније позајмице, јер и овако добро зарађују. Проблем, међутим, није у томе. Невоља је у нечем много већем.

Да није било толиких монетарних рестрикција и скупоће зајмова, можда би привредна активност, а самим тим и индустријска производња, па и извоз били за који постотак већи. А то, опет, преведено на обичан језик, значи више радних места и бољи стандард за већи број грађана. Они су том скупоћом новца били у нечему прикраћени. Али, то је део цене антиинфлаторне и поприлично расипне пореске политике која је код нас на делу.

Гувернер Јелашић, окуражен вероватно и све учесталијим наговештајима о драстичном преиспитивању Националног инвестиционог плана вредног око 1,5 милијарди евра у 2007, већ сада на свом антиинфлационом барјаку за идућу годину исписује циљану инфлацију од четири до осам процената. На тако разуђен интервал већ су се накострешили многи економисти, тврдећи да гувернер Јелашић намерно поставља тако широку мету. Не да је не погоди, јер ни упола ужу 2006. није домашио, већ, можда, да себи или свом наследнику остави довољно маневарског простора за будућу новчану и кредитну политику 2007. у којој свакоме ко седне на његову столицу – неће бити лако. Током 2006. емитована су многа права највећем броју буџетских корисника, не само када су у питању повишице плата, обећано пуно тога, не само у предизборној трци, а нека поскупљења одложена за почетак идуће године. Тај цех мора на овај или онај начин да се плати.

Увидевши да су рестрикције у монетарно-кредитној политици већ постале кочница привредном развоју, поготово за мала и средња предузећа, гувернер Јелашић је пре неки дан отпочео са лабављењем тих стега, смањујући обавезну резерву готово по свим основама правећи новчани, односно кредитни "луфт" банкама од свих седам милијарди динара. Јер, циљање стопе инфлације 2007, поготово њеног доњег дела мете (четири процента), како обећа гувернер Јелашић, не сме да значи и заустављање привредног живота, мање радних места и лошији стандард за већи број људи. Треба покренути развој.

Једно и друго не могу у исти час. Нешто мора да добије превагу.

Или можда и могу?