Sve može

Guverner Narodne banke Srbije, Radovan Jelašić, ovih dana odista ima razloga za slavlje. Ponajmanje zbog Nove godine. Uspeo je, jednostavno, da stopu inflacije s lanjskih 17,7 svede na svega 6,6 procenata. Znatno manje i od očekivanih 9,3 odsto za 2006.

Istina, metu je poprilično promašio. Ciljnu ili nanišanjenu inflaciju, između sedam i devet procenata, nije domašio – podbacio je. Ali, ko će još o tome u vreme punog i potpunog trijumfa. Pogotovo u jeku predizborne kampanje, ali i već zakovane odluke u ustavnom zakonu, po kojoj će se već na prvoj sednici novog parlamentarnog saziva odlučivati o novom guverneru NBS. Da li i o reizboru Jelašića – ostaje da se vidi u postizbornim i drugim nagodbama. Ali, preporuka – stoji.

Dakle, guverner odista ima razloga da bude zadovoljan. Njegova više nego oštra monetarno-kreditna politika, bez imalo pomoći u poreskoj posestrimi, koja je bila više rasipna nego domaćinska, dala je iznenađujuće dobar rezultat. Naruku su mu, istina, išle i neke "više sile", kao što je osetan pad cene sirove nafte, sa 80 na 60 dolara za bure od 169 litara, pa je zbog pojeftinjenja goriva dolazilo i do deflacije. Cene su bile u minusu pojedinih meseci.

Bez i najmanje želje da se guverneru Jelašiću pokvari zadovoljstvo treba, ipak, primetiti da je njegov podbačaj u postizanju ciljane stope inflacije neko morao da plati. A ko bi drugi do privreda i građani. Visokim kamatama na zajmove. Banke su, po službenoj dužnosti, dizale glas protiv visoke obavezne rezerve na svaki kratkoročno unesen evro iz sveta, ali ne zato da bi klijentima ponudile jeftinije pozajmice, jer i ovako dobro zarađuju. Problem, međutim, nije u tome. Nevolja je u nečem mnogo većem.

Da nije bilo tolikih monetarnih restrikcija i skupoće zajmova, možda bi privredna aktivnost, a samim tim i industrijska proizvodnja, pa i izvoz bili za koji postotak veći. A to, opet, prevedeno na običan jezik, znači više radnih mesta i bolji standard za veći broj građana. Oni su tom skupoćom novca bili u nečemu prikraćeni. Ali, to je deo cene antiinflatorne i poprilično rasipne poreske politike koja je kod nas na delu.

Guverner Jelašić, okuražen verovatno i sve učestalijim nagoveštajima o drastičnom preispitivanju Nacionalnog investicionog plana vrednog oko 1,5 milijardi evra u 2007, već sada na svom antiinflacionom barjaku za iduću godinu ispisuje ciljanu inflaciju od četiri do osam procenata. Na tako razuđen interval već su se nakostrešili mnogi ekonomisti, tvrdeći da guverner Jelašić namerno postavlja tako široku metu. Ne da je ne pogodi, jer ni upola užu 2006. nije domašio, već, možda, da sebi ili svom nasledniku ostavi dovoljno manevarskog prostora za buduću novčanu i kreditnu politiku 2007. u kojoj svakome ko sedne na njegovu stolicu – neće biti lako. Tokom 2006. emitovana su mnoga prava najvećem broju budžetskih korisnika, ne samo kada su u pitanju povišice plata, obećano puno toga, ne samo u predizbornoj trci, a neka poskupljenja odložena za početak iduće godine. Taj ceh mora na ovaj ili onaj način da se plati.

Uvidevši da su restrikcije u monetarno-kreditnoj politici već postale kočnica privrednom razvoju, pogotovo za mala i srednja preduzeća, guverner Jelašić je pre neki dan otpočeo sa labavljenjem tih stega, smanjujući obaveznu rezervu gotovo po svim osnovama praveći novčani, odnosno kreditni "luft" bankama od svih sedam milijardi dinara. Jer, ciljanje stope inflacije 2007, pogotovo njenog donjeg dela mete (četiri procenta), kako obeća guverner Jelašić, ne sme da znači i zaustavljanje privrednog života, manje radnih mesta i lošiji standard za veći broj ljudi. Treba pokrenuti razvoj.

Jedno i drugo ne mogu u isti čas. Nešto mora da dobije prevagu.

Ili možda i mogu?