Тријумфални зидови

У години која се ближи крају, у уметности и у култури било је пуно догађаја који су се издвојили по својим дометима. Подсећамо на њих, у нади да ће бити инспирација или опомена за будуће пројекте, у издаваштву, на филму, у позоришту, сликарству, музици, балету, телевизији…

Година коју испраћамо још једном је потврдила да се у Србији уметност игре усидрила у Београду и Новом Саду. И, као да јој се баш не мрда одатле. Сва велика продукција ту настаје и све значајно што нам из света долази овде стиже. Истинских мисионара игре који би јој крчили нове, широке стазе засад нема ни на видику. Неке ватрице појаве се, ту и тамо, у савременом плесу, рецимо. Али, бавити се тиме у овом кутку Европе готово се и не сматра професијом. На жалост!

Овакве хронике по правилу почињу тамо где се родио српски балет – у Народном позоришту. У 2006. години прве кореографије у нашем највећем театру урадили су Петар и Љубинка Добријевић, некад играчи и најближи сарадници славног Мориса Бежара. Њихова два балета за једно вече су Минкусова "Пакита" и "Франческа да Римини" П. И. Чајковског. Два балета за вече добили смо и на крају године. Балетском музиком Стравинског инспирисао се немачки кореограф Дитмар Сајферт који је на истој сцени поставио "Жар-птицу" и "Посвећење пролећа". Ипак, највише медијске пажње приграбила је једна продукција нешто старијег годишта – "Ко то тамо пева" Сташе Зуровца, представа која као од шале пуни дворане. У причу, којој иначе не припада, уводимо је због она два успешна лета овог београдског балетског "аутобуса" преко Атлантика, због гостовања у Риму, због... Тај лет у свет, плус аплаузи, оно је што већ дуго недостаје нашој уметности игре.

У великом београдском излогу игре је и Мадлениjанум. Њихов "Волфганг Амаде" прави је наслов за годину проглашену Моцартовом. У кореографској креацији Италијана из Беча, познатог Рената Занеле, лепо се кале два наша млада играча: Дејан Коларов (Моцарт) и Милан Рус (Салијери). Између два "композитора" је примабалерина Ана Павловић, у лику Моцартове жене Констанце.

И да се мало преселимо у Нови Сад, до Српског народног позоришта, наравно. Поменути кореограф Зуровац тамо је поставио "Божанствену комедију", а из Форума за плес исте куће на позорницу је изишао "Језик зидова", који су потписали гости из Холандије Гај Вајцман и Рони Хавер. То је прва представа из СНП изведена на Битефу... и – публика је прогласила најбољом. Друго признање стигло је из УБУС-а који им је доделио нашу највећу награду у уметности игре "Димитрије Парлић". Новосађанима први пут.

Београдски фестивал игре, мада тек трећи, већ се може подичити гостима који су увек добродошли на свим плесним меридијанима. Довољно је само рећи да су фестивал отворили Начо Дуато и његови мадридски играчи, а затворио још славнији холандски NDT, "деца" чувеног Јиржија Килијана. Данас је ово, без сумње, најјачи фестивал игре у региону. Тако је било у априлу, док је већ наредног месеца на сцени "Раша Плаовић" одржан јубиларни, 10. фестивал кореографских минијатура, већи и интернационалнији од свих претходних. Можда је то (пред)знак неких бољих дана за савремени плес, који се овде као "бескућник" сели од сцене до сцене.