Шенлучење

Покушавао сам госту из иностранства да објасним термин – шенлучење. Не иде. Никако. Изгуби се у преводу сва "лепршавост" овог феномена. Скоро да смо одустали од јалова посла кад сам му инстинктивно "превезао" шамарчину и побацао све са нашег стола...

Гледа ме пренеражено. Заћутао, у шоку. Ја се онако, поносан на своје преводилачке способности, мислим, е то ти је пријатељу мој шенлучење. Безразложно и беспаметно дивљање. Ово је чак један од најбенигнијих облика те нуспојаве свести. Нажалост, њему није било ништа јасније него до тадa. Штавише...

Шалу на страну, ево ближи се новогодишња ноћ и нижу се апели да се у њој не дивља. Веле умни да постоји суштинска разлика између славља и шенлучења. Куну се мајком да мирис барута нимало не утиче на појачано лучење ензима који подстиче осећај среће. Куме и моле да се не стреља небо, јер по неком закону физике све што лети мора негде и да се приземљи. А пушчано зрно није звезда падалица која ће испунити жељу ономе ко је угледа, док се суновраћује ка њему... Мора ли сироти Деда Мраз баш сваке године с панциром да прелеће Србију...

Лично не памтим кад сам се последњи пут, те магичне поноћи, честитао стојећи крај прозора, или на тераси. Обично најдраже изљубим чучећи у у неком грудобрану и то под условом да смо у исто време затекли у истом заклону. Евентуално се довикујемо из штекова, желећи једни другима све најбоље, што наравно подразумева и да комшији коначно понестане муниције. Дете сам на једвите јаде убедио да ће му се празничне жеље испунити само ако непомично лежи испод трпезаријског стола, тих првих десет минута новога лета. Постало је уобичајено да се ђаконије са свечарске трпезе пакују и у ланч пакете и остављају на унапред припремљена места за евакуацију. Наравно, у пригодну амбалажу с веселим мотивима да се не квари слављеничка атмосфера.

Верујем да је ова, "пријатна", кућна атмосфера многима позната. Да трагедија буде већа, саживели смо се с њом и прихватили је као аксиом. Као да за боље не знамо, као да нам боље не припада и као да боље не умемо. Прихватили смо то као још једну од битака из које смо изашли читави. Побројимо евентуалне жртве у новинским ступцима по новогодишњој ноћи и терамо даље...

Аман, људи, па реч је о слављу. Није то нека од пошасти у којој су жртве урачунате и обавезне. Славље! Та реч је пресудна. Не трпи она никакве префиксе и суфиксе. Нема јој алтернативе. Нема синонима који може да пружи алиби, а значи исто...

Може ли икоме, заиста бити срећна Нова година, уколико и само један глас, негде у његовом граду, закука у њеном првом првом минуту?! Сме ли племенска свест, пећинска ћуд, ил’ фамозна психологија масе вечито да аболира све нас од одговорности надобудних будала? Негодујемо шта свет на нас гледа испод ока, а својски се трудимо да им наборамо чела.

Али опет, не због њих, већ због нас – дозовимо се памети. Покушајмо у тишини да ослушнемо како се нова година прикрада старој. Како једна другој предаје дијадему и жезло о које ништа не рикошетира. Дивно је. Величанствен, безмирисан тренутак исконског савршенства. Једини траг вечности с којим идемо у корак. Делић времена, које нас је ухватило по руку...