Šenlučenje

Pokušavao sam gostu iz inostranstva da objasnim termin – šenlučenje. Ne ide. Nikako. Izgubi se u prevodu sva "lepršavost" ovog fenomena. Skoro da smo odustali od jalova posla kad sam mu instinktivno "prevezao" šamarčinu i pobacao sve sa našeg stola...

Gleda me preneraženo. Zaćutao, u šoku. Ja se onako, ponosan na svoje prevodilačke sposobnosti, mislim, e to ti je prijatelju moj šenlučenje. Bezrazložno i bespametno divljanje. Ovo je čak jedan od najbenignijih oblika te nuspojave svesti. Nažalost, njemu nije bilo ništa jasnije nego do tada. Štaviše...

Šalu na stranu, evo bliži se novogodišnja noć i nižu se apeli da se u njoj ne divlja. Vele umni da postoji suštinska razlika između slavlja i šenlučenja. Kunu se majkom da miris baruta nimalo ne utiče na pojačano lučenje enzima koji podstiče osećaj sreće. Kume i mole da se ne strelja nebo, jer po nekom zakonu fizike sve što leti mora negde i da se prizemlji. A puščano zrno nije zvezda padalica koja će ispuniti želju onome ko je ugleda, dok se sunovraćuje ka njemu... Mora li siroti Deda Mraz baš svake godine s pancirom da preleće Srbiju...

Lično ne pamtim kad sam se poslednji put, te magične ponoći, čestitao stojeći kraj prozora, ili na terasi. Obično najdraže izljubim čučeći u u nekom grudobranu i to pod uslovom da smo u isto vreme zatekli u istom zaklonu. Eventualno se dovikujemo iz štekova, želeći jedni drugima sve najbolje, što naravno podrazumeva i da komšiji konačno ponestane municije. Dete sam na jedvite jade ubedio da će mu se praznične želje ispuniti samo ako nepomično leži ispod trpezarijskog stola, tih prvih deset minuta novoga leta. Postalo je uobičajeno da se đakonije sa svečarske trpeze pakuju i u lanč pakete i ostavljaju na unapred pripremljena mesta za evakuaciju. Naravno, u prigodnu ambalažu s veselim motivima da se ne kvari slavljenička atmosfera.

Verujem da je ova, "prijatna", kućna atmosfera mnogima poznata. Da tragedija bude veća, saživeli smo se s njom i prihvatili je kao aksiom. Kao da za bolje ne znamo, kao da nam bolje ne pripada i kao da bolje ne umemo. Prihvatili smo to kao još jednu od bitaka iz koje smo izašli čitavi. Pobrojimo eventualne žrtve u novinskim stupcima po novogodišnjoj noći i teramo dalje...

Aman, ljudi, pa reč je o slavlju. Nije to neka od pošasti u kojoj su žrtve uračunate i obavezne. Slavlje! Ta reč je presudna. Ne trpi ona nikakve prefikse i sufikse. Nema joj alternative. Nema sinonima koji može da pruži alibi, a znači isto...

Može li ikome, zaista biti srećna Nova godina, ukoliko i samo jedan glas, negde u njegovom gradu, zakuka u njenom prvom prvom minutu?! Sme li plemenska svest, pećinska ćud, il’ famozna psihologija mase večito da abolira sve nas od odgovornosti nadobudnih budala? Negodujemo šta svet na nas gleda ispod oka, a svojski se trudimo da im naboramo čela.

Ali opet, ne zbog njih, već zbog nas – dozovimo se pameti. Pokušajmo u tišini da oslušnemo kako se nova godina prikrada staroj. Kako jedna drugoj predaje dijademu i žezlo o koje ništa ne rikošetira. Divno je. Veličanstven, bezmirisan trenutak iskonskog savršenstva. Jedini trag večnosti s kojim idemo u korak. Delić vremena, koje nas je uhvatilo po ruku...