Звучна имена

Михајловића за селектора, Џајића у Звезду и – репрезентација ће почети да хара светом, а бивши европски првак ће оздравити преко ноћи.

Да њих двојица могу много да ураде за наш фудбал, није спорно. Спорно је како проналазимо спасиоце.

Дође криза. Што је дубља и дуже траје, све нас је више који знамо решење. И та решења су, по нашем тврдом уверењу, чудотворна! Одмах делују.

У суштини се ствар своди на трагање за именима. И то звучна. Јер велика имена имају и велику тежину у јавности.

Много смо људи брзо потрошили. Подсетимо се само којом су брзином долазили и одлазили селектори репрезентације и председници Црвене звезде.

Ми, навијачи, како умерени, тако и усијаних глава, желимо само победе и трофеје. И нисмо склони да поверење указујемо онима који ће обећавати оно што је могуће, него онима који ће говорити оно што желимо да слушамо.

Што је јаз између жељеног и оствареног већи – веће су и наше фрустрације, па бисмо да то наплатимо што брже и обавезно с каматом. Ко иде погрешним колосеком временом се удаљава све више од онога где би хтео да стигне.

Председници, селектори и тренери су мали цезари. Од њих, када долазе на власт, не тражимо конкретан ред потеза које ће да повуку. Довољне су лепе жеље.

Нема ни органа, ни личности с којима би они по службеној дужности ломили копља. Њима се нико не меша у посао, они сами састављају свој тим сарадника. Зато и немају с ким отворено да полемишу унутар самог савеза или клуба, да не говоримо о стручном штабу или управном одбору, пошто су то личности које су на тим местима (могу да буду и највећи стручњаци у својој области) зато што су – њихови људи.

Не осећа се снага организације, него снага оног на њеном челу. И док иде добро све је у реду. Кад крене лоше, а ничија није горела до зоре, онда „цезар” углавном бива на цедилу.

Задовољавамо се његовом оставком или сменом. Његова добра и лоша искуства готово никога не занимају, а ретко је и он сам вољан да то пренесе некоме.

Зато се наредни саплиће о исти камен као и његов претходник. Због тога стално лутамо – старим проблемима додајемо нове.

Не постоји континуитет међу Звездиним председницима, нити међу нашим селекторима. Нема где ја стадох, ти продужи. Владимир Петровић се повукао. Где се као селектор опекао, шта има да препоручи – то никога не занима. Као што пре њега то није било битно.

Када је престао да буде председник Црвене звезде, да ли је Драган Џајић подвукао црту и оставио своје виђење стања у клубу? Коме је тада то уопште и требало? Исто се поновило и када је клуб напустио његов „наследник” (Драган Стојковић). И тако се наставља.

Сада Синишу Михајловића видимо као кандидата за селектора. Зашто да не, али кад је било кандидовање?! Драгана Џајића одједном сви желе у Црвеној звезди. Њему је, несумњиво, у њој и место, али кад је то било на дневном реду?

Довољна су њихова имена. Она звече. Али кад је то једино мерило – онда је само питање када ће доћи до девалвације.