Сахранити Теслу, ујединити нацију

Срби су народ који доказано слабо памти. И када је реч о пријатељима и када се ради о непријатељима. А најслабије је памћење када се ради о заслужним Србима. Периодично, у таласима појединих годишњица, нација се еуфорично сећа својих великана да би их колико сутра предала поновном забораву, до неке пригодне годишњице. Чак и када сећања оживе, она се углавном исказују речима, а мање делима. Многи споменици, бисте, гробља српских великана, задужбине, легати и друго наслеђе, запуштени су и немо сведоче о недостојном стању заборава.

Кратко памћење нације је још упечатљивије у случају једне од најизузетнијих личности коју су Срби икада имали – Николе Тесле.

Заклињемо се у Теслу, дивимо се чудима његових проналазака, тврдимо да би свет изгледао другачије да није било знаменитог Србина из Лике, не дамо Хрватима да га својатају, називамо његовим именом школе, фирме и аеродроме, правимо одборе на ,,округле” годишњице. Последњи пут 2006. године. И поново ћемо када се израчуна нови јубилеј.

Уз све то, од 1957. године па до данас заборављамо једну „ситницу”: да сахранимо његове земне остатке. Држимо их у Музеју Николе Тесле у Београду, са његовим личним стварима, папирима, макетама и репликама његових изума. За публику – комплетан увид: све је на једном месту, чак и Теслин прах.

Да рођак Сава Косановић није кремирао његово тело ради лакшег транспорта из Америке, да ли би уместо музејске златне кугле тамо били Теслини посмртни остаци, или, бар, лобања у којој је обитавао један изузетан ум?

Да ли смо постали друштво које је заборавило вредности цивилизације и наслеђе уопште? Није реч само о верској димензији (мада је она веома важна) овог нонсенса. Превасходно је реч о поштовању доминантног, општељудског односа према мртвима који налаже да прах иде праху, а земља земљи, како је то чињено од памтивека и свуда где је човек успоставио друштвену заједницу. Од пирамида, преко реке Ганг, до острва Вида и крајпуташа у Србији. Од меморијала и вечне ватре у Вашингтону (Арлингтон) и другим светским престоницама, до гордог врха Авале, где је старо Жрново уступило место Незнаном јунаку.

Изузетака је, додуше, увек било. Никад похвалних. У данашње време судбина Николе Тесле може се, рецимо, поредити са судбином Владимира Уљановича Лењина, који, ипак, не лежи у музеју, него у – маузолеју. А Руси се озбиљно припремају да и њега достојно сахране.

Нико досад није изрекао ниједан озбиљан аргумент због чега је добро да Теслин пепео чами у музејској позлаћеној кугли.

Пре пет година слабашни аргумент противника Теслине сахране је још био тај да се „обележава 150-годишњица рођења, а то није прилика да се говори о сахрани”.

Иако данас таквих аргумената, нема, Теслин прах се налази у музеју већ више од пола века. Постоји ли ту, онда, нека теорија завере? Неки политички обзири, међународних димензија? Није познато, бар јавно.

Те јубиларне 2006. године, Српска православна црква је, кроз изјаве појединих епископа, а и кроз закључак Светог архијерејског сабора, понудила да се пепео земних остатака Николе Тесле сахрани у крипти Храма Светог Саве на Врачару. Слично као што су наши великани 19. века Вук Караџић и Доситеј Обрадовић сахрањени у Саборној цркви у Београду.

Предлог је вероватно најбољи који се могао дати. На тај начин би се достигла не само духовна трансверзала Србије кроз векове него би се омогућило Србима да много чешће и масовније, него што је то сада случај, походе Теслу, и то Теслу хришћански сахрањеног. С друге стране, несумњиву величину Храма Светог Саве само ће још више увеличати присуство земних остатака Николе Тесле.

Да ли ће се Музеј Николе Тесле наћи на губитку? Сигурно неће, јер има довољно експоната који сведоче о снази и свеобухватности Теслине мисли и његовог дела. Може да задржи и златну куглу као још једно сећање на генија из Лике, али и на један период заблуда и нехата.

Зашто онда не приступимо сахрани Николе Тесле? Друштво „Свети Сава” управо је покренуло јавну акцију да до тога дође што је пре могуће.

Председник Друштва „Свети Сава”