Катанац на школу пуну ђака

 Комшије, случајни пролазници, родитељи ученика, бивши ђаци... на неколико пунктова ових дана потписују петицију „за смену директорке и спас Основне школе ‚Краљ Петар Први’” у близини те осмолетке. Штандови су јуче били постављени испред школског здања у Улици краља Петра, на углу улица Обилићев венац и Ђуре Јакшића и у Поп Лукиној. Суграђане су дочекивали студенти и дипломци некадашњи ђаци најстарије школе у Београду.

„Све је мање ученика. Празан простор ће се искористити за друге намене. Затварање школе која је огледало готово три века историје српског просветитељства је недопустиво. Не сме ни да постане музеј. И да јој по месту становања припада само један ђак, морао би се организовати превоз за основце да се не би угасила. Зграда у Маршала Бирјузова, због локације, виђена је за хотел у којем би се зарађивало од страних туриста, па зар је и традиција на продају...” То је делић лавине незадовољства потписника петиције на помисао да може нестати 293 године стара дама просветитељства.

Искључују могућност да је о пренамени школских здања „неко пустио буву”, држе се оне старе да „где има дима, ту има и ватре”.

– У нашем друштву је све политизовано, послови се завршавају преко везе, медији филтрирају информације, договори се постижу у четири ока, и могла би да се затвори најстарија школа – не сумња Јован Ћосић, родитељ двоје ученика ОШ „Краљ Петар Први” и потписник петиције.
Не постоји документ који потврђује да ће школске зграде добити нову намену, а извори те вести „немају име”.

– Не треба чекати решење о пренамени. Био би то крај борбе за очување школе. Протести и петиције би били узалудни – сматра Ристо Руковски, чији син иде у четврти разред ове школе.
Организатори прикупљања потписа процењују да је најмање 2.000 бивших ђака, родитеља и пријатеља осмолетке уверено да она проживљава најтеже дане, и зато се боре да опстане и поврати углед.

– Окупила нас је вест да је уписано само 49 ђака. Некада је за упис била потребна веза. Хтели смо да анимирамо предшколце, да им представимо школу, позовемо их на спортски турнир, организујемо концерт, у обдаништима играмо позоришне представе... – објашњава Ивана Балаћ, дипломац Факултета драмских уметности. Подршку су, каже, добили од наставника и родитеља oсноваца, али не и директорке школе.

– Дошли смо на заказани разговор и били враћени с врата. Није нас саслушала. Уверавала је да у школи нема проблема и да не треба да бринемо о броју ђака. Тражили смо да то поткрепи извештајем о успеху ученика. Нисмо га добили јер, како је рекла, то на увид даје искључиво надлежном министарству – није право Ивани Балаћ што бившим ђацима није пружена шанса да промовишу школу.

Александар Ћорић, студент Грађевинског факултета, некадашњи ученик ОШ „Краљ Петар Први”, каже да се омладина приклонила наставницима и родитељима који се боре за смену директорке пошто им је она окренула леђа.

– Емоције нас нагоне да не дозволимо да се храм просветитељства уруши. Аполитични смо и неутрални. Нисмо организација, већ скупина младих људи пуних ентузијазма. Учинићемо шта можемо да се не обистине инсинуације о пренамени школске зграде. Гашење најстарије школе била би национална брука. Желимо да у њу доведемо ђаке. Пуна ученика не може да се затвори – каже Ћорић.