Игра покреће живот

Вера у живот покреће живот. Залеђена балерина топи сву мржњу овог света, одлеђује стаклиће смрти и игра за живот.

Ова прича би деловала мелодраматично да је измишљена. Али није. Истинити догађај, по којем је направљена представа, десио се за време Другог светског рата. Суштинска прича која описује моћ људског бића да вером и љубављу победи смрт.

Ову оптимистичну поруку послала нам је плесна група "Dance Company" Рами Беера, кореографа и уметничког директора из кибуца Гаатон, у Израелу. На децембарском фестивалу плеса у Тел Авиву, за пет дана колико је трајао, приказано је тридесетак представа, углавном у "Suzan Delal Центру за игру и театар", велелепном здању лоцираном у срцу града, у близини старе луке Јафа. Од свих које су виђене, издвајам поменуту представу "Ecodoom", или "Судбина у Божијим рукама".

Јехудит Арон, оснивачица плесне групе "Dance Company", била је заточеница једног од нацистичких логора за време Другог светског рата. За Божић јој је наређено да плеше пред газдама, нацистима. Надајући се да ће је убити и тако јој прекратити логорске муке, Јехудит је одбила да игра. Али је нису убили, већ јој одредили казну: мораће сатима, без одеће, да остане на мразу, по леду.

Израел је земља у којој се човек с Богом дружио, комуницирао и супротстављао му се.

Да би преживела и Јехудит је морала с Богом да се сретне.

Обасјана леденом месечином, окружена нацистима, полугола девојчица окренула је поглед ка небу, шапнула: "Ако преживим логорски мраз, посветићу живот игри" . Заветовала се Богу. И, десило се: креснула невидљива искра, из неба – у срце.

Предање каже да "вера покреће вољу, воља пали ватру, а ватра ствара светлост."

То је "делиријум луцидности", како је Џејмс Џојс у роману "Уликс" дефинисао мистични доживљај човека.

Представа "Ecodoom" започиње библијском сценом која никад није написана: женско тело сабијено у дрвени сандучић, усађен у корен разгранатог, зеленог дрвета. Дрво, које је првобитно засадио сам Бог, слика је Божја. Божије снаге урастају у сваки облик живота на земљи. Па и тамо, у окружењу бодљикаве жице. Док војници певају дечију песмицу: "Liebe schvester comm zu mir…" и одбројавају последње тренутке девојчиног живота, дешава се чудо: људско биће добија надљудску снагу. Подиже се из самртног сна.

Дубока вера побеђује све. Јехудит Арон је преживела. И стигла у кибуц Гаатон. Ту је нашла мир и основала играчку групу. Њену фасцинантну животну причу испричао нам је њен ученик, кореограф Рами Беер.

У прошлом веку Исидора Данкан је публику размажену, навикнуту да ужива у романтичним покретима класичног балета, узнемирила својим оштрим, испрекиданим кретњама, наглим и дисхармоничним. Унела је оштар, хладан дах новог времена у театар. Тада се, мало ко, надао, да ће нови век бити, век суровости и отуђења.

"Јао ономе", каже јеврејски пророк, "ко се одвоји од природе и заснује независан живот: увенуће, сасушиће се јер се искључио из великог лепог поретка космоса. Уметност је препуна оваквих одвојених људи који вену, али је препуна и древна сила која трза назад човека".

Мада плешу суровије од Данканове, мада им стил игре чине и покрети испрекидани, отуђени, чак и искривљени паничним нападима неурастеније – болести овога доба, плесачи "Dance Company" групе из кибуца, дубоко узбуђују гледаоце. Њихова игра је жива, романтично одиграна. А њихова порука, дубоко човечна, катарзични спектакл.

Права, истинита уметност која из срца полази, загонетна је способност која уздиже живот, учи, да је живот радост чији чар просијава кроз човека. Уметност, то је, "заправо, метафизичка делатност живота", каже Ниче.