Умро Кристофер Хиченс

 Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Кристофер Хиченс, рођени Британац (1949) и натурализовани Американац, новинар, публициста, жестоки полемичар и колико хваљен толико и оспораван интелектуалац, преминуо је у једној болници за канцер у Хјустону, Тексас, изгубивши битку против опаке болести која га је докрајчила за само годину и по дана.

Многи су га сматрали највећим живим есејистом енглеског говорног подручја. Језик, оштар, бескомпромисан, био је његово главно оружје, а ауторитети, од политичких до верских (укључујући и самог Бога), његова главна мета. У својим есејима за америчке магазине, „Ванити фер”, „Харперс базар”, „Нејшн”, „Атлантик” и друге, бавио се савременицима, глобалном политиком, обрачунавао са хипокризијом политичке елите, али и личностима које су, попут Мајке Терезе, уживале неподељени глобални престиж.

Тешко је било идеолошки га обележити: залагао се за интервенцију у Босни, подржао рат у Ираку, али и био жесток критичар америчких величина као што је Хенри Кисинџер, кога је сматрао ратним злочинцем коме треба судити због масовних убистава цивила у Индокини, за време Вијетнамског рата и подршке диктаторским режимима попут Пиночеовог у Чилеу.

Залагао се међутим да председник Бил Клинтон буде смењен због лагања нације у афери са Моником Левински, а није имао лепе речи ни за његову супругу, данашњу шефицу америчке дипломатије Хилари Клинтон (2008 је постао члан Демократске партије само да би у унутарпартијским изборима за председничког кандидата гласао против ње). Жалио је због „мањка интелекта” председника Буша, па ипак је подржао његов реизбор 2004.

Жестоко се окомио и на оно што је звао „исламским фашизмом”. О међународним кризама није писао као „интелектуалац из фотеље”, већ је одлазио на лице места: био је у Сарајеву, у Багдаду, Северној Ирској, у Уганди… Да би што уверљивије писао о тортури коју су амерички војни иследници спроводили према осумњиченим терористима, сам се подвргао „придављивању”, закључивши да би, да је после тога био пропитиван, „био спреман да пружи сваки одговор”.

Једно од његових најконтроверзнијих дела је књига есеја о религији под насловом „Бог није велики” (и поднасловом „Како религија све затрује”), која се сматра манифестом атеиста. Његова главна порука о томе била је да „насилна, нетолерантна, у савезу са расизмом, трибализмом и нетрпељивошћу, укорењена у незнању, непријатељска према слободном истраживању, презрива према женама и окрутна према деци – организована религија мора да има много тога на својој савести”.

Био је боем, дуван и алкохол је трошио у неумереним количинама, али његови текстови су увек стизали благовремено. Од 1982. живео је у Вашингтону, а америчке држављанство је узео тек 2007.

М. Мишић