При­ча о Ве­ли­ком и Ма­лом Прин­цу

Ро­ма­ном „Ве­ли­ки и Ма­ли Принц”, ко­ји је об­ја­ви­ла из­да­вач­ка ку­ћа „Пла­то” из Бе­о­гра­да, Ве­се­лин Ми­шнић (1954) ис­пи­су­је нео­бич­ну и нео­че­ки­ва­ну при­чу, при­чу о на­ма са­ми­ма, на­шим на­ра­ви­ма, сно­ви­ма, стра­хо­ви­ма, на­да­њи­ма, и то чи­ни још ми­сте­ри­о­зни­јом ње­го­ву жи­вот­ну и би­о­граф­ску при­чу. Аутор за се­бе ка­же да не­ма узо­ра, ма­да га је кри­ти­ка ви­де­ла не­где из­ме­ђу Ки­шо­ве, Са­ба­то­ве и Си­о­ра­нов­ске по­е­ти­ке.

Ро­ман „Ве­ли­ки и Ма­ли Принц”, сед­ми је Ми­шни­ћев ро­ман. Об­ја­вио је до са­да два­де­сет и пет књи­га: де­се­так пе­снич­ких збир­ки, шест књи­га афо­ри­за­ма, три књи­ге при­по­ве­да­ка, књи­гу есе­ја, ба­ви се књи­жев­ном и ли­ков­ном кри­ти­ком. Ре­чи га слу­ша­ју, ка­же, јер он слу­ша шта те ре­чи го­во­ре и ка­кве му по­ру­ке упу­ћу­ју. Ни­ка­да ни­је пра­тио књи­жев­ну мо­ду, не ро­бу­је тре­нут­ним по­мод­но­сти­ма. За се­бе во­ли да ка­же да је „вук са­мот­њак”, слу­чај­но или на­мер­но, увек на ве­тро­ме­ти­ни, кла­нов­ски и жан­ров­ски ап­со­лут­но нео­пре­де­љен.

Ње­гов чу­ве­ни „Ро­ман у пра­ху” об­ја­вљен је у ви­ше из­да­ња. И кри­ти­ка и чи­та­о­ци про­гла­си­ли су га јед­ним од де­сет на­ших нај­бо­љих ро­ма­на про­шле де­це­ни­је. Кри­ти­ка је за ову књи­гу ре­кла да је рав­на ро­ма­ну „Сто го­ди­на са­мо­ће”. На­гра­ђи­ван је и пре­во­ђен на ви­ше свет­ских је­зи­ка.

За ро­ман „Ве­ли­ки и Ма­ли Принц” ка­же: „Ово ни­је при­ча о Ма­лом Прин­цу ка­квог сви по­зна­је­мо. И ово ни­је са­мо при­ча о Ма­лом Прин­цу. Ово је при­ча о два прин­ца: Ве­ли­ком и Ма­лом. Ово је, та­ко­ђе, при­ча о сви­ма на­ма. При­ча ко­ја се ба­ви веч­ним те­ма­ма ко­ји­ма се чо­век ба­ви од ка­да је по­чео да ми­сли. При­ча о сре­ћи, о љу­ба­ви и че­жњи, о при­ја­тељ­ству, о тра­га­ла­штву, о мо­гу­ћем и не­мо­гу­ћем. И на кра­ју, при­ча о оства­ре­ним и нео­ства­ре­ним сно­ви­ма. Ово је при­ча ко­ја је по­треб­на овом вре­ме­ну, ко­је се оту­ђи­ло од чо­ве­ка и о чо­ве­ку ко­ји је оту­ђен од вре­ме­на у ко­јем жи­ви и ко­ји је за­бо­ра­вио да у жи­во­ту по­сто­је мно­ге дру­ге вред­но­сти ко­је га ис­пу­ња­ва­ју, а да то увек ни­је но­вац, моћ и, ре­ци­мо, сла­ва”.

Ова књи­га, до­да­је Ми­шнић, има два глав­на ју­на­ка и не­ко­ли­ко дру­гих ко­ји ни­су из­дво­је­ни и озна­че­ни име­ни­ма, већ са­мо осли­ка­ни ка­рак­те­ри­сти­ка­ма свој­стве­ним људ­ском ро­ду, али и чи­та­вом жи­вом све­ту. Не­ки ју­на­ци из дру­гих слав­них при­ча ће се на­ћи на стра­ни­ца­ма ове књи­ге, као Га­леб Џо­на­тан Ли­винг­стон, ре­ци­мо, или ње­гов двој­ник, све­јед­но је. Ма­ли Принц ко­ји је на­ма по­знат не­ма двој­ни­ка, и не мо­же га има­ти. Не­ки дру­ги и дру­га­чи­ји Ма­ли Принц је пред на­ма. У овом вре­ме­ну у ко­јем упра­во са­да жи­ви­мо.

При­ме­ћу­је­мо да два ро­ма­на де­ли го­то­во чи­тав век.

Да, ка­же аутор, али пи­та­ња су оста­ла иста.

Ко­ли­ко се за то вре­ме људ­ски род про­ме­нио? Не­ве­ро­ват­ни из­у­ми, и тех­но­ло­шка до­стиг­ну­ћа олак­ша­ли су чо­ве­ко­ву ко­му­ни­ка­ци­ју и жи­вот, али пи­та­ње је да ли су та чу­да на­у­ке до­при­не­ла људ­ском ро­ду да по­ста­не бо­љи, пле­ме­ни­ти­ји, ху­ма­ни­ји.

Ма­ли Принц, на стра­ни­ца­ма ове књи­ге, об­ја­шња­ва Ми­шнић, ни­је онај ко­јег ми­сли­мо да зна­мо. То је не­ки дру­ги Ма­ли Принц. И бли­зак нам и да­лек, и оно што је као иде­ја во­ди­ља у овој књи­зи нај­ва­жни­је, то је да сва­ко од нас, мо­же има­ти сво­га Ма­лог Прин­ца. Су­срет Ма­лог и Ве­ли­ког Прин­ца је су­срет два­ју кон­цеп­ци­ја жи­во­та. Овај на­ма не­по­зна­ти Ма­ли Принц лу­та зе­маљ­ским про­стран­стви­ма тра­га­ју­ћи за сре­ћом. Та ра­до­зна­лост га во­ди у свет ко­јем не при­па­да, али он има нео­до­љи­ву по­тре­бу да га от­кри­ва и упо­зна­је. Ве­ли­ки Принц је за­то­че­ник сво­је лич­не са­мо­ће и жи­вот­не не­до­ре­че­но­сти, или про­ма­ше­но­сти, све­јед­но је.

Нај­леп­ше што он по­се­ду­је су се­ћа­ња по­хра­ње­на у ма­хом не­до­са­ња­ним и нео­ства­ре­ним сно­ви­ма. Нај­ве­ће ле­по­те ни­су оне ко­је су сви­ма до­ступ­не, већ оне ко­је оста­ју у не­до­ди­ру и ко­је су хра­на и под­стрек оним нај­фи­ни­јим и нај­чи­сти­јим же­ља­ма. По­себ­ну драж и пе­чат нео­че­ки­ва­ног овој књи­зи да­ју пи­сма ко­ја Ве­ли­ки Принц пи­ше не­где из све­та не­до­ди­ра. Та пи­сма као зве­зда­не искре лу­та­ју ко­смич­ким про­стран­стви­ма, јер ка­ко ре­че Ма­ли Принц: „Не­ма си­гур­ни­јег по­штан­ског сан­ду­че­та од ко­смо­са”. Она су траг и до­каз да је љу­бав веч­на. За­то су упу­ће­на не­кој има­ги­нар­ној же­ни, ко­ју Ве­ли­ки Принц увек осло­вља­ва са Го­спо. Го­спа ни­је же­на из не­ког ри­тер­ског до­ба, ни­је не­ста­ли иде­ал из да­ле­ких вре­ме­на, где су че­сти­тост и ода­ност би­ле нај­ве­ће вр­ли­не. Ни­је то ни Го­спа – мај­ка Бо­го­чо­ве­ка. То је са­мо не­ка, за Ве­ли­ког Прин­ца, не­до­ди­ри­ва же­на, ко­ја је има­ла, или има, го­спод­стве­но др­жа­ње. Ње­го­ва су пи­сма пу­на че­жње, стра­сти, се­те и љу­ба­ви.

Та­ква и слич­на пи­сма пи­сао је Ге­те не­до­дир­љи­вој Шар­ло­ти. У овим вре­ме­ни­ма ова­ква пи­сма не­при­ме­ре­на су и ско­ро не­за­ми­сли­ва, јер, да­нас се ни­ко пи­сми­ма и не обра­ћа во­ље­ној осо­би. Му­шка­рац и же­на са­вре­ме­ног до­ба ко­му­ни­ци­ра­ју са ма­ло ого­ле­лих и гру­бих ре­чи, без за­но­са, без ис­кре­них емо­ци­ја. Ре­чи ко­је би тре­ба­ло да бу­ду спо­на, ли­ше­не су сва­ке ле­по­те. Мо­жда ни ова при­ча ни­је за­вр­ше­на, мо­жда ће и њу не­ко, у не­ко дру­го, тек до­ла­зе­ће вре­ме, на­ста­ви­ти или за­вр­ши­ти.

Ве­се­лин Ми­шнић ве­ру­је да ће ње­гов ро­ман „Ве­ли­ки и Ма­ли Принц” оп­ста­ти и тра­ја­ти и у не­ким бу­ду­ћим вре­ме­ни­ма, јер ће ова­квих књи­га и ова­квих при­ча – би­ти све ма­ње и ма­ње.