Код Милошевића „на барикадама”

Стара Божурна код Прокупља – Ја сам Слободан Милошевић. Без шале, тако се зовем од рођења. А ово је мој млађи брат Јован. Само нам је кућа са два посебна улаза, а све је заједничко: брашно, ракија, вино... Ово је друга свиња коју кољемо ове јесени, а ускоро ћемо и трећу, свака око 300 килограма. Тако сваке године. За јело не оскудевамо. Све имамо, само паре немамо.

Овако нас дочекује један од мештана Старе Божурне. У дворишту му је велика зиданица, па у низу стаје, шупа, салаш, амбар, настрешнице...

Стара Божурна је старо насеље на брежуљцима одакле почиње да се спушта ка југу плодни Добрич. Иако недалеко од Прокупља, ово село као да су сви заборавили. Обишли га далеко и магистрални пут и железничка пруга. Од центра града тек је шест километара, али је пут сав у рупама. Нису бољи ни они који воде кроз насеље. Владан Милошевић показује: једне су сами насипали, а друге они из општине Житорађа. Власт као власт: на пола пута оставили гомиле туцаника, па се даље од куће Милошевића не може.           „И код нас су барикаде, као на Космету“, каже Слободан. Син му је Миљан био тамо као војник 1999. године и од последица умро у 33. години. Снаха Вања сад негује кћеркицу Александру. „И ја сам ти био на ратишту. Нас се сете, ето, кад треба да се гине. Остао сам без посла са 37 година службе, а био сам у Задрузи главни мајстор за пољопривредне машине“ – додаје.

Јован вели да са братом дели не само имовину, него и судбину. И он је прошао ратове, остао без посла, тугује: недавно је остао без супруге. Теши се што од два сина има по двоје унучади. Миша, њихов брат од стрица, такође је остао без посла, а био је шеф производње у Задрузи. Он прича да је породица Милошевић једна од највећих у селу. Имали су две куће. У једној је била школа за неколико села около. Било је више од стотину ђака, сада их је само 12 у четири разреда.

Задруга је откупљивала и преко 500 вагона грожђа, на свињској фарми гајила је 5.000 товљеника, 50 крава музара, више десетина бикова... Још чувају слику бика који је мерио рекордних 1.001 килограм. Али, задругу не чувају. Пропала је, па је купио један пекар!

– Држава даје подстицај 14.000 динара по хектару, а имања запуштена. Тајкуни купују земљу и узимају велике паре. Да власт даје паре сељацима за оно што произведу, било би добро и за њу и за њих – каже Миша Милошевић.

Пођосмо до куће Драгише Ивановића, једног од ретких који су се вратили винограду. Лепо је време па користи да још понешто уради. У дворишту стара кућа, па нова велика, низ стаја и – базен! Овде, где се једва саставља крај с крајем, ето, има човек и тај луксуз.

– Наш деда Владимир, кога су звали Влада бакалин, био је познати трговац. Ја сам стекао пензију у фарми свиња у Житорађи. Зарађивало се и живело добро. Сад је тамо у кланици технолог мој син Ненад. Он и снаха Славица имају три ћерке и сина. Њима сам препустио домаћинство, а ја и жена Давина помажемо колико можемо – прича Драгиша.

Он вели да на целом југу Србије није било бољег грожђа од оног из Бабиног Потока, Подине и Старе Божурне. Сада је готово све зарасло у коров. Он је одлучио да обнови део. Гаји винову лозу на око хектар и по и производи квалитетно црно вино од аутохтоне сорте „прокупац“. Откупа, каже, нема. Продају на мало, по пет, десет литара, за славе, свадбе и друга весеља.

– Од 120 кућа, више од 40 је затворено. Одлазе људи, јер овде могу добро да живе само породице где је бар један запослен или има пензију. А таквих је мало. И у граду нема посла, па млади почињу да се окрећу пољопривреди. Ове године је скоро све засејано. Једино је тешко да се оженимо. Има нас око 50 нежења. Наше девојке одлазе, а друге неће да дођу, јер треба да се ради од јутра до мрака – казује Владан Милошевић, млади пољопривредни стручњак без посла.

Стара Божурна нема ни сеоски водовод, ни канализацију. Уличне светиљке јесу постављене, али никад нису засијале. Чесма и Спомен-парк у центру села – запуштени. Само један аутобус овуда иде ујутру у пет ка Нишу и други у седам ка Прокупљу. На једном зиду пише: „Кућа на продају“.

Владан Милошевић се нада да ће млади, ипак, све то да доведу у ред. Само да им бар мало власт помогне. Онда ће и девојке ваљда да се одлучују на удају овде.