Државне марже

Приближавање избора, промена власништва над највећим трговинским ланцем или брига за стандард грађана? Који је разлог због којег је држава баш сада одлучила да се обрачуна с високим маржама у Србији?

Влада би требало, према најави министра пољопривреде и трговине Душана Петровића, до краја године да донесе одлуку којом ће прописати висину трговачких маржи за основне животне намирнице и то вероватно на максималних десет одсто.

Треба ли такву одлуку поздравити уколико потрошачи добију јефтинији шећер, брашно, млеко, уље и друге потрепштине? Наравно. Одговориће свако на прву лопту, јер предуго је Србија трговачки елдорадо где су марже, не само на храну, вишеструко веће него у Европи.

Посматрано с те стране – добро је да се коначно држава одважила да стане на пут трговинском елдораду, али се намећу и нека нимало пријатна питања – због чега је држава до сада оклевала да то уради. Да ли би пре тога „Макси” отишао у руке Белгијанаца, а на њима је лакше тренирати строгоћу него на домаћем власнику? Вероватно не, али нико се не може отети утиску да је држава савршено добро знала шта јој се дешава у кући, а реаговала је тек сада.

Неко ће рећи боље сада него никада. Јесте, али либерални економисти и не само они, овакву најаву државе тумаче као насиље над тржиштем. И у праву су. Тржиште није хаос како су га поједини трговци разумели, јер су купце драли маржама већим и од 40 одсто, али није ни ово што министарство трговине хоће. Било би лепо када би нас то министарство обавестило која је још европска земља донела уредбу о замрзавању маржи на храну или друге производе.

Тешко, пример неће наћи. Због чега?

Зато што је тамо тржишна прича поодавно завршена и знају се добро правила. Ми смо најпре кренули у свеопшту приватизацију и монополизацију тржишта хране, па и робе широке потрошње, па тек онда, када је првобитна акумулација готово завршена, када су се велике газде код нас позиционирале, почели да доносимо правила о фер и поштеној игри. Касно.

Тржиште је жив организам и држава у њега не треба да се меша забранама и административним ограничењима. Озбиљне државе то раде на други начин. Ту нам је лекцију одавно очитала Маргарет Тачер. Нема идеалног полицајца који би држао под контролом цене, понуду, зараду, а у исто време обезбедио несметано снабдевање и развој тржишта који нам је толико потребан.

Стога се, ипак, треба вратити слободном тржишту и здравој конкуренцији. Држава уместо ограничења маржи треба да придобије још неколико трговинских ланаца, већих играча него што је „Делез”. Белгијски ланац није међу првих десет на свету, а неки од њих послују управо у нашем комшилуку. Уколико отворимо границе, изложимо тржиште јакој конкуренцији и свакодневно позивамо велике играче да дођу, добићемо малопродају какву имају европске државе, а с њима и европске марже.