Није врат – шија је

Подстакнут недавно одржаним бањалучким округлим столом „Језик и писмо у Републици Српској”, рекао бих да са гледишта науке о језику проблем не постоји: произвели су га политичари после растурања СФРЈ, јер је свако од њих, правећи „своју” државу, настојао да направи „свој” језик. У свему томе су имали здушну подршку просвећенога Запада који тако нешто на свом терену нипошто не би подржао. А на нашем тлу, од српског, неко време српскохрватског, настадоше четири језика. У Хашком трибуналу, рецимо, званично инаугурисаше науци непознат бе-ха-ес (босанско-хрватско-српски) језик. Без чуђења ако се ова кратица ускоро прошири на бе-ха-ес-це.

Један европски лингвиста је овако дефинисао појам једног јединственог језика: ако два човека, са било која два краја света, међусобно говоре матерњим језиком и, при томе, им није потребан преводилац јер се одлично разумеју, то значи да говоре истим језиком. Мој пријатељ новинар солидно говори енглески, али ми је признао да се најтеже споразумева са Американцима.

Недавно, на Радио Београду, наш човек који дуго живи у Португалији, преводи са португалског на српски и обратно, рече да најрадије разговара са Бразилцима који живе у Лисабону. Бразилци говоре лепше и „мекше”. Рече човек и да је између бразилског португалског и португалског са Пиринејског полуострва знатно већа разлика него између српског и хрватског.

У једном приручнику шпанског (кастиљанског) језика нашао сам табелу појмова за које постоје другачије речи у Аргентини, Перуу, Венецуели итд. У Јоханесбургу су ми тврдили да се најбољи енглески говори баш у Јужној Африци, што не мора бити тачно, али да се разликује од онога у Лондону – разликује се. Ни француски у Квебеку није као француски у Паризу. Ипак, ни Америма, ни Бразилцима, ни Перуанцима, ни Јужноафриканцима, ни Квебечанима не пада на памет да своју варијанту језика назову присвојним придевом насталим од имена њихове државе или покрајине.

Да се вратим на наш терен. Нишка списатељица Виолета Јовић пише на сврљишко-заплањској варијанти призренско-тимочких говора. Сигуран сам да би једном просечном Шумадинцу у разговору са житељем села Мечи Дол код Сврљига добродошао преводилац. А тек колико би том Шумадинцу требало муке да разуме „Баладе Петрице Керемпуха” на кајкавском!

Упркос томе, и шумадијски, и сврљишки, и кајкавски припадају једном језику. Песник Власта Ценић из Дољевца код Ниша пише, како каже, „на дијалекту свога села”, јер се језик, чак и од села до села, разликује. Мој друг из војске, рођен у Новој Горици, причао ми је како са Словенцем из Штајерске с напором води дијалог, иако говоре истим језиком. У дијалектолошком уџбенику професора др Асима Пеце говор малене Херцеговине је подељен на источни, средњи и западнохерцеговачки. Речју, нема језика на свету без дијалектолошких одлика. Али, nota bene, од искона до данас, увек је реч о једном језику.

Е сад, наша „специфичност”, ваљда јединствена на кугли земаљској, јесте да, производњом политичких језика, доказујемо како врат није исто што и шија. Нажалост, политичари се потруде да међу лингвистима за ту опасну накану увек регрутују своје „научнике”. Треба веровати да ће им то бити посао кратког даха.

Новинар и писац