Nije vrat – šija je

Podstaknut nedavno održanim banjalučkim okruglim stolom „Jezik i pismo u Republici Srpskoj”, rekao bih da sa gledišta nauke o jeziku problem ne postoji: proizveli su ga političari posle rasturanja SFRJ, jer je svako od njih, praveći „svoju” državu, nastojao da napravi „svoj” jezik. U svemu tome su imali zdušnu podršku prosvećenoga Zapada koji tako nešto na svom terenu nipošto ne bi podržao. A na našem tlu, od srpskog, neko vreme srpskohrvatskog, nastadoše četiri jezika. U Haškom tribunalu, recimo, zvanično inaugurisaše nauci nepoznat be-ha-es (bosansko-hrvatsko-srpski) jezik. Bez čuđenja ako se ova kratica uskoro proširi na be-ha-es-ce.

Jedan evropski lingvista je ovako definisao pojam jednog jedinstvenog jezika: ako dva čoveka, sa bilo koja dva kraja sveta, međusobno govore maternjim jezikom i, pri tome, im nije potreban prevodilac jer se odlično razumeju, to znači da govore istim jezikom. Moj prijatelj novinar solidno govori engleski, ali mi je priznao da se najteže sporazumeva sa Amerikancima.

Nedavno, na Radio Beogradu, naš čovek koji dugo živi u Portugaliji, prevodi sa portugalskog na srpski i obratno, reče da najradije razgovara sa Brazilcima koji žive u Lisabonu. Brazilci govore lepše i „mekše”. Reče čovek i da je između brazilskog portugalskog i portugalskog sa Pirinejskog poluostrva znatno veća razlika nego između srpskog i hrvatskog.

U jednom priručniku španskog (kastiljanskog) jezika našao sam tabelu pojmova za koje postoje drugačije reči u Argentini, Peruu, Venecueli itd. U Johanesburgu su mi tvrdili da se najbolji engleski govori baš u Južnoj Africi, što ne mora biti tačno, ali da se razlikuje od onoga u Londonu – razlikuje se. Ni francuski u Kvebeku nije kao francuski u Parizu. Ipak, ni Amerima, ni Brazilcima, ni Peruancima, ni Južnoafrikancima, ni Kvebečanima ne pada na pamet da svoju varijantu jezika nazovu prisvojnim pridevom nastalim od imena njihove države ili pokrajine.

Da se vratim na naš teren. Niška spisateljica Violeta Jović piše na svrljiško-zaplanjskoj varijanti prizrensko-timočkih govora. Siguran sam da bi jednom prosečnom Šumadincu u razgovoru sa žiteljem sela Meči Dol kod Svrljiga dobrodošao prevodilac. A tek koliko bi tom Šumadincu trebalo muke da razume „Balade Petrice Kerempuha” na kajkavskom!

Uprkos tome, i šumadijski, i svrljiški, i kajkavski pripadaju jednom jeziku. Pesnik Vlasta Cenić iz Doljevca kod Niša piše, kako kaže, „na dijalektu svoga sela”, jer se jezik, čak i od sela do sela, razlikuje. Moj drug iz vojske, rođen u Novoj Gorici, pričao mi je kako sa Slovencem iz Štajerske s naporom vodi dijalog, iako govore istim jezikom. U dijalektološkom udžbeniku profesora dr Asima Pece govor malene Hercegovine je podeljen na istočni, srednji i zapadnohercegovački. Rečju, nema jezika na svetu bez dijalektoloških odlika. Ali, nota bene, od iskona do danas, uvek je reč o jednom jeziku.

E sad, naša „specifičnost”, valjda jedinstvena na kugli zemaljskoj, jeste da, proizvodnjom političkih jezika, dokazujemo kako vrat nije isto što i šija. Nažalost, političari se potrude da među lingvistima za tu opasnu nakanu uvek regrutuju svoje „naučnike”. Treba verovati da će im to biti posao kratkog daha.

Novinar i pisac