Самохрани родитељ – један, али злата вредан

Тридесетогодишња Сања М. с тугом констатује да је на болнији начин сазнала да се бајке које почињу са „и живели су срећно и задовољно” не завршавају увек сребрном или златном „свадбом”, већ понекад чине саставни део бракоразводне статистике. Период велике љубави заменило је велико разочарање, а брачну слогу замениле су свађе око новца, живота у заједници и различитих погледа на васпитање детета. Након четири године брака Сања и њен супруг су се разишли, старатељство над кћерком Нином припало је мајци, а судбина је хтела да њен (бивши) супруг први пронађе нову срећу и добије близанце у новом браку, што је у великој мери смањило алиментацију коју даје за своје прво дете.  

Сања већ две године са својом кћерком живи у бившој девојачкој собици у родитељском стану и каже да упркос њиховој великој подршци осећа велики терет самохраног родитељства.

– Одговорност за њено васпитање је искључиво моја и због тога је страх од погрешних одлука већи. С обзиром на то да је моја плата мала, а алиментација симболична, тужна сам зато што не могу својој девојчици да приуштим многе ствари које чине нормални део детињства. Иако Нина није размажено дете, њени прохтеви ће бити све већи како буде расла, а ја ћу моћи све мање да јој пружим. Па ипак, најтеже ми пада самоћа и питање зашто тата није с нама – искрено прича Сања М.   

Истраживање под називом „Један али злата вредан”, које је у Београду реализовала Невладина организација „Иницијатива за развој и сарадњу” на узорку од 87 самохраних родитеља деце из шест врачарских основних школа, показало је да просечна примања по члану самохраног домаћинства износе нешто око 15.000 динaрa – када се одбију режије за стан. Алиментација коју они добијају махом је симболична, нередовна или уопште није изражена у новцу, већ други родитељ повремено купује „крупније” одевне предмете детету. Самохрани родитељи који су учествовали у овом истраживању признали су да им највећу главобољу проузрокују економски проблеми, а потом и организационе тешкоће око чувања малишана, јер се радно време родитеља не поклапа са одласком и враћањем малишана из школа.

Спомена Милачић, психолог и координатор пројекта „Један али злата вредан”, каже да већина самохраних родитеља каже да им највећи проблем задаје друштвена атмосфера у којој одгајају дете и средина која нема благонаклон став према „сингл” родитељству.   

– Стиче се утисак да је друштвено најприхватљивија самохраност настала услед смрти брачног друга, следи самохраност везана за развод, а најмање је прихватљиво потпуно одсуство брачног партнера. Ове предрасуде у потпуности одражавају економски статус породице – деца из породица које су изгубиле оца/мајку најчешће примају његову пензију, деца из разведених породица добијају нешто нижу и нередовнију алиментацију, док деца „са цртом” у крштеници (која значи да је отац „непознат”) нису ни на који начин допунски збринута од шире заједнице – истиче Спомена Милачић.

У нашој земљи не постоје јединствени подаци о броју родитеља који сами одгајају своје дете – док подаци Републичког завода за статистику говоре да готово свака пета жена одлази на порођај без бурме, статистика центара за социјални рад говори да у Србији има око 56.000 самохраних родитеља. Процене стручњака говоре да је бар свака шеста или седма породица у Србији монопарентна, а узроци овакве статистике су бројни – почев од бројних ратова у региону, преко повећане стопе развода, повећане смртности родитеља због пораста малигних и кардиоваскуларних болести, али и приметног повећања самохраности „по избору”, односно жена које планирају трудноћу без партнера.  

----------------------------------------------

Нису подржани као социјална категорија

Наша саговорница истиче да у правном поретку Србије нема посебног закона који би регулисао статус самохраног родитеља, а самохраност, сама по себи, није призната као социјална категорија нити подржана. Закон о раду омогућава самохраном родитељу детета предшколског узраста да одбије прековремени рад и рад недељом (што родитељи махом не чине из економских разлога), али не обавезује послодавца да радно време усклади са радом обданишта и дневног боравка. Самохраност се узима у обзир при упису у вртић и повлачи регресирање школског оброка – у комбинацији са фактором прихода.