Где џелати још имају посла

ТЕМА ДАНА
Прошла година завршена је јавним погубљењем једног од најпознатијих светских диктатора. Вешање, наравно, није смело бити јавно, али снимак доказује још једном да су аматерски видео-уређаји продрли свуда и да се преко ултраслободног Интернета све може ширити и копирати. То је самом Садаму Хусеину омогућило да држањем у последњим тренуцима живота поправи лошу слику коју је о себи створио са кукавичлуком у бекству и приликом хватања, као и с разним бесмислицама које је говорио на суђењу.

Егзекуцији је присуствовао велики број ирачких великодостојника и рођака Садамових жртава. Такав пракса није ништа ново и има дугу традицију и у самим Сједињеним Државама. На пример, погубљење Тимотија Маквеја, који је 1995. дигао у ваздух владину зграду у Оклахома Ситију и побио 168 људи, пратило је у јуну 2001. неколико стотина најближих рођака жртава, новинара, тужилаца, адвоката...

Педесетак их је из суседне просторије директно посматрало, а преко интерне телевизије је гледало још око 350 из једне оближње сале, како је овај масовни убица везан за лежај, тако да је могао да покреће само главу, и како је затим добио три смртoносне инјекције. Али, нико није викао, нити се ругао осуђенику. А и то би било депласирано јер и они који су били близу могли су гледати само кроз дебело стакло, с осуђеником је могао да општи само џелат... Америчко законодавство дозвољава само "приватно погубљење", мада и та приватност, с обзиром на присуство 400 људи, није сасвим прецизан термин. То се, међутим, ни издалека не може мерити с вербалним двобојeм, свађом и увредама на погубљењу ирачког диктатора. Због лоше организације Ирачана, а захваљујући аматерским снимцима и Интернету, ово вешање је постало најмасовније праћено погубљење у историји.

Но, вешање у Багдаду је прилика да се постави питање – како стоји ствар с погубљењима у другим деловима света? Иако се чини да је у готово свим развијеним земљама света смртна казна укинута или се од деведесетих година прошлог века не извршава, САД, ипак, нису једина развијена демократија у којој се још примењује. Погубљује се, на пример, у име закона у Јапану (вешањем), или на Тајвану (метком у срце).

Годишње се погуби близу 4.000 људи, али 90 одсто се односи на Кину. У САД 2005. живот на губилиштима завршило је шездесетак људи. На лествици земаља по томе где се изврши највише погубљења, сразмерно становништву, први је, такође, развијени четворомилионски Сингапур (годишње се тамо обеси око 70 људи).

Од 79 држава које још примењују смртну казну, 11 то чини само у изузетним случајевима (на пример, Летонија ту могућност резервише само за убиство с отежавајућим околностима у време рата). Већина до преосталих 68 земаља на губилиште шаље за злочине као што су подмукла убиства, шпијунажа, велеиздаја... Неке, међутим, смрћу кажњавају и шверц дроге, а неке, посебно исламске земље, и сексуалне злочине – у шта се рачуна невера и хомосексуалност.

У саудијском Ријаду неколико десетина погубљења се годишње изврши на тргу у четврти Маснак. Егзекуције су увек у петак, после главне молитве у оближњој Великој џамији. Џелат одсеца главу осуђенику, што се може пратити из публике. Уколико се жена кажњава за неверу, казна се извршава каменовањем. Саудијско друштво у томе не види ништа неприродно, штавише, живот осуђенику може даровати не само краљ него и оштећена родбина. У том случају долази до нечега што би се могло назвати вансудским поравнањем.

У Кини влада специфична ситуација. Тамо се не изводи никаква представа са погубљењем. Тамошњи судови шаљу сваке године на губилишта људе  који, понекад и под мукама, признају дела која би странци сматрали безначајним преступима. Може се радити и о ситним крађама. На пример, 2001. погубљења су двојица лопова који су украли америчком дипломати часовник и 48 долара. Кинеска "ефикасност" у борби против злочина почива у томе што власти стално терају полицију да хапси, а на судове се притиска да брзо пресуђују, што страховито повећава број судских грешака. Део кинеске егзекуционе грознице јесу и масовна погубљења на фудбалским стадионима, у присуству више хиљада гледалаца. Најтежа казна се тамо може добити за израду и дистрибуцију лажног новца, корупцију, проневеру, трговину децом, крађе стоке, мотоцикала... Најчешће се осуђени на смрт ликвидира метком у чело одмах по изрицању пресуде.

Казна смрти и даље дели човечанство. Према Галуповим међународним истраживањима, око 52 процента људи су за смртну казну, а 39 против ње. Највише је противника у Европи, посебно западној, док је у С. Америци и средњој Европи више присталица.

Јавно мњење, често подстицано од популистичких политичара, тражи оштрину, нарочито ако се ради о бестијалним злочинима. Многи ће у свету на питање како смањити криминал одговорити једноставно – сеците руке за крађу, за убиство убијајте... Само без сажаљења!

Једни о смртној казни говоре као о темељу права, други као варварском акту освете, државно дозвољеном убиству. Тренд је, ипак, постојан: све више и више земаља брише смртну казна из својих законодавстава.

Још колико 1977. на свету је било само 16 земаља које су укинуле смртну казну, три деценије касније већ 122 ту казну је укинуло, ограничило на екстремно изузетне околности или донело на њу мораторијум, као што је случај с Русијом и низом земаља супсахарске Африке.

Велики противник смртне казне био је папа Јован Павле Други, чија црква има један од инструмената погубљења (крст) као свој главни знак. Иако је на Католичку цркву велики утицај имало учење Томе Аквинског, који је у смртној казни гледао превенцију против најтежих злочина, ЈП-2, како млади често називају покојног папу, вероватно најпопуларнијег светског католичког поглавара у новијој историји, у својим енцикликама смртну казну је изједначавао са убиством.

Ватикан се необичајено оштро поставио против погубљења Садама Хусеина. Изразио је жаљење због тога, иако се радило о починиоцу веома тешких злочина. Аргументовао је то и тиме да ће погубљење појачати дух освете и даљег насиља.

Погубљења неће нестати са овог света ни у 21. веку. Практиковаће их макар тоталитарни режими који ће се тако ратосиљати политичких противника (Садамов режим је стрељао чак и проститутке). Или ће тиме психички уцењивати околни свет.

У том контексту се мора поменути и случај пет медицинских сестара из Бугарске и једног лекара из Палестине који су, упркос јаким сумњама стручњака, осуђени у Триполију на смрт због ширења сиде. Случај се дуго развлачи и повремено подгрева, колико да се западним политичарима дигне коса на глави од слике сестара постављених пред стрељачки вод. Гадафи, како се чује, тражи за слободу сестара милијарду долара. Много шта говори да ће те паре и добити. Дакле, на погубљењима се може и зарадити.

Милан Лазаревић

-----------------------------------------------------------

Председник САД није гледао снимак