Гојазност – пусти сан наших гена

Кад год дођу славе и уз њих новогодишњи, божићни и други празници, штампа, радио и ТВ по правилу нас бомбардују подацима о свеколиким опасностима које нас вребају из тањира. И основци знају како настају атеросклероза, инфаркт и мождани удар. То што знају основци, знају и одрасли, али своје навике не мењају.

Јасна слика о последицама претераног уживања у чарима хране током „славског тромесечја” види се по порасту броја прегледаних или хоспитализованих примљених болесника због симптома поремећаја протока крви кроз срце и мозак. О томе најбоље говоре статистике Ургентног центра у Београду.

Некад је тешко разумети због чега се не можемо зауставити у јелу, а о алкохолу и да не говорим. Међу неуоброченима има добро информисаних интелектуалаца, па чак и оних који о здравом животу саветују друге. Овакво нешто социолози називају „когнитивном дисонанцом” јер се знање и разумевање ствари не поклапају с очекиваним поступцима. Очигледно је да би се између хране и њених потрошача морао наћи неко ко у рукама има инструменте за навигацију кроз лавиринте проблема исхране.

Сећам се времена, било је то пре 12 година, кад су Холанђани први објавили своје истраживачке податке о динамици порастаконцентрације „лошег” и падаконцентрације „доброг” холестерола,пре свега,због тзв. трансмасти које одржавају укус и продужавају трајност храни. (Трансмасти припадају групи незасићених масних киселина.)О биохемичарима и ретким клиничарима који су још пре 60 година тврдили нешто слично, говорило се као о цепидлакама којетроше државне паре, и поврх свега плаше јавност. Међутим, после публиковања холандског истраживања,већина држава у свету опорезовала је трансмасти и тако добрим делом заштитила „коронарке” свог становништва.

Индустрија је од производње хране направила науку. Кад је јефтина, „брза” (надохват руке) и примамљивог изгледа, храна привлачи пажњу, а онда својим „дотераним”, слатко-сланим укусом, „ситошћу” и мирисом, осваја сва чула. Од такве комбинације почиње гојазност, што је оно о чему сањају наши гени. Они нам говоре: „Jеди колико можеш, ко зна када ћешпоново доћи до газеле”. Срећом, данас храну не тражимо у савани. У супермаркетима је има у изобиљу. Ето једног од разлога због коjег би, надајмо се да неће, у догледно време три четвртине становништва са обе стране Атлантика могло битина прагу гојазности, ако не ивише од тога.

Данци су пре два месеца одлучили да избегну тако нешто. Слабости сопствене популације према доброј и јакој храни осујетиле су их у повећању очекиване дужине живота становништва, па је тамошњи парламент донео одлуку о порезу на маст у храни, што је изазвало велико комешање у земљи, а нарочито уочи божићних празника. На путевима према остатку Европе у којој је храна одједанпут постала јефтинија настао је хаос.

Порез погађа храну у којој има више од 2,5 одсто засићених масти, што је категорија која обухвата маргарин, готове салате, јестива уља, скоро све месне и млечне продукте, осим млека; лоби млечне индустрије био је сувише јак.

Како је могуће да овакав закон донесе земља у којој су здравствена статистика и социјална подршка становништву далеко и од најсмелијих замисли већине земаља у свету? Дужина очекиваног живота у Данској износи 79 година, што је само две година мање него у Јапану и на Исланду. На самом су врху. Данци имају бесплатне или јефтине системе чувања деце, образовања и здравствене заштите. У школе и на посао иду бициклима без икаквог роптања. О размерама привржености бициклима и скромном начину живота говори и 63 одсто данских посланика који до свог Фолкетинга (парламента) одлазе бициклима.

Нордијски лекари не затварају очи пред чињеницом да је слатка храна опаснија него што мисле лаици. Слаткиши су у Данској већ 90 година озбиљно опорезовани. И то је разлог релативно малог броја гојазних у Данској: 13,4 одсто, за разлику од 15 одсто у Европи. Циљ им је осам одсто. Већина европских земаља, па и наша, припремају се за сличан потез, али сви чекају резултат данског експеримента. Мађари су већ опорезовали слаткише, грицкалице и пића с кофеином.

Проблем здравља на националном нивоу ни у једној популација не може се решити појединачно. То је ствар целе државе. У свакој епидемији, па и кад је гојазност у питању, успехе на индивидуалном нивоу постижу само хероји, а њих је ипак мало.