Окамењени анђели

Кад умре један човек, пустош и запитаност, бол и туга, насељавају срце његових најближих. Тугу смењује сећање у чијој крхкости умрли опстојава, било као потпора, као неми саговорник или чак оптерећење, као тежак камен, утолико тежи што га не видимо, али га осећамо око врата, у ногама, у дамарима, у којима час ћути, па онда тихо нешто снује, а затим дивље удара и тражи одговор на питање, који нико не може да нам да. Не знам да ли одговор на то питање може да нам да вера, нихилизам или постепени заборав, мада су све то само крхка заваравања и поцепана паучина живота који се никад више неће вратити. Шта бива кад нестане цела једна цивилизација? Њени последњи припадници помало су уморни, ишчекујући њен крај и можда спас у бескрајним  понављањима ритуала на којима је она почивала. Победници су превише силни и заокупљени својом моћи да би себи постављали питања која за њих немају смисла.

Фараонски Египат умирао је управо тако – као старац који се заситио своје дуговечности, чекајући готово мирно Римљане да му удахну нову, свежу крв. После велике војне и љубавне драме, која се завршила самоубиством Антонија и Клеопатре у Александрији, римске легије ушле су у Египат без икаквог отпора, али и без победничког славља. Чинило се да су једни на друге одавно чекали, надајући се да ће им неко чудо подарити вољу за живот. Дуговечни Египат и кратко моћни Августов Рим створили су једну врсту културне симбиозе која им је омогућила да Старом свету на заласку удахну још неколико векова живота.

Аурелије: Самом себи

У тој специфичној верској коегзистенцији Римљани који су населили Египат прихватили су чак египатске култове и богове, клањајући се Озирису и Изиди и вероватно гајећи луду наду да је вечност ту, надохват руке. Није дуго требало чекати на Марка Аурелија који је уз све своје војничке успехе са истом страшћу упирао поглед у самог себе, не налазећи у свом унутарњем ону сигурност коју су његови претходници осећали као божанску милост изабраних, а он као егзистенцијалну језу која се храни понеком утехом.

Ту нашу људску празнину нисам осећала у Египту, али ни ону присност коју само грчко поднебље може да понуди. Осећања су ми била помешана; час је то била задивљеност, а час уплашеност, онај добро познати страх који се у нама рађа пред тајном у коју се никад не може проникнути. Да ли су религија и вера, које су људски одговор на њу, једино упориште кад се суочимо с питањима на која нема одговора, или је тај одговор, бар за неке од нас, недовољан да би нашу урођену запитаност о смислу и бесмислу постојања привео обали на којој ћемо се осећати сигурним?

Један од славних Француза, Мишел де Монтењ, следећим речима објаснио је настанак својих чувених "Есеја": "Пошто нисам имао никакву другу тему, окренуо сам се себи и за предмет својих писања изабрао самога себе. То је, вероватно, јединствена књига те врсте са тако чудном и бесмисленом идејом". У тој "бесмисленој идеји" немачки романтичари, посебно Новалис, открили су читаве светове, прошлост и будућност, и вечност која је у нама или нигде.

Али, да ли сте нешто значајно, рекла бих парадигматично, приметили да се прича о вечности смешта или у прошлост или у будућност? Садашњост се или подразумева или избегава, јер се у њој одвија драма чији се крај унапред зна. Егзистенцијалисти су се први ухватили у коштац са садашњошћу, можда сами не очекујући да ћа баш садашњост породити тај ужас који зовемо празнином. На томе почива цео наш физички, психолошки и метафизички ужас, не на оскудном знању прошлости или слутњи будућности, већ на поразном сазнању да је време у којем постојимо само наша садашњост.

Под велом тајне

Све остало обавијено је велом тајне, слутњи, или у најбољем случају вере коју, немајући никаквог другог уточишта, пројектујемо у будућност. Без обзира на појединачне домете њихових филозофских и књижевних дела, све сам сигурнија да је огледало које су егзистенцијалисти понудили појединцу одражавало праву слику стварности. Нема неког непознатог који је некад живео и свом пријатељу, као код Платона, испричао повест о постојању Атлантиде, о чему се потом води филозофска расправа; нема ни Хегеловог Светског духа који се саморазвија и сврховито доводи људску повест до краја. Не, драга господо, нема ништа од свега тога.

Кад погледамо у огледало садашњости, видимо само свој лик, потом промене на њему, па нови измењени лик; видимо сопствену пролазност, гледамо је отворених или затворених очију, постављајући или не постављајући питања, сасвим је свеједно, пошто је одговор познат и увек исти.

Кад је изабрао самог себе за предмет свог писања, саопштивши то као сопствену скромност, Монтењ је пре егзистенцијалиста сигурно знао у какву се провалију спушта. Иначе не би "скромно" бављење самим собом пропратио речима да о смрти треба размишљати сваког дана. Да ли зато што су само у садашњости живот и смрт појединца без икаквих застора бивших и будућих времена? Сцена је као у апсурдним драмама – без опреме и завеса, или са оскудним реквизитима и јунацима који завирују у своје празно срце. "Погледај дом свој, анђеле", рекао би поново Томас Вулф, млад и устрептао, кад је завирио у "свој дом", у срце свог главног јунака Јуџина Ганта, откривши само окамењене анђеле на веранди његовог оца, чији тренутни шум беше још једна варка којој, ево, служимо миленијумима.