Okamenjeni anđeli

Kad umre jedan čovek, pustoš i zapitanost, bol i tuga, naseljavaju srce njegovih najbližih. Tugu smenjuje sećanje u čijoj krhkosti umrli opstojava, bilo kao potpora, kao nemi sagovornik ili čak opterećenje, kao težak kamen, utoliko teži što ga ne vidimo, ali ga osećamo oko vrata, u nogama, u damarima, u kojima čas ćuti, pa onda tiho nešto snuje, a zatim divlje udara i traži odgovor na pitanje, koji niko ne može da nam da. Ne znam da li odgovor na to pitanje može da nam da vera, nihilizam ili postepeni zaborav, mada su sve to samo krhka zavaravanja i pocepana paučina života koji se nikad više neće vratiti. Šta biva kad nestane cela jedna civilizacija? Njeni poslednji pripadnici pomalo su umorni, iščekujući njen kraj i možda spas u beskrajnim  ponavljanjima rituala na kojima je ona počivala. Pobednici su previše silni i zaokupljeni svojom moći da bi sebi postavljali pitanja koja za njih nemaju smisla.

Faraonski Egipat umirao je upravo tako – kao starac koji se zasitio svoje dugovečnosti, čekajući gotovo mirno Rimljane da mu udahnu novu, svežu krv. Posle velike vojne i ljubavne drame, koja se završila samoubistvom Antonija i Kleopatre u Aleksandriji, rimske legije ušle su u Egipat bez ikakvog otpora, ali i bez pobedničkog slavlja. Činilo se da su jedni na druge odavno čekali, nadajući se da će im neko čudo podariti volju za život. Dugovečni Egipat i kratko moćni Avgustov Rim stvorili su jednu vrstu kulturne simbioze koja im je omogućila da Starom svetu na zalasku udahnu još nekoliko vekova života.

Aurelije: Samom sebi

U toj specifičnoj verskoj koegzistenciji Rimljani koji su naselili Egipat prihvatili su čak egipatske kultove i bogove, klanjajući se Ozirisu i Izidi i verovatno gajeći ludu nadu da je večnost tu, nadohvat ruke. Nije dugo trebalo čekati na Marka Aurelija koji je uz sve svoje vojničke uspehe sa istom strašću upirao pogled u samog sebe, ne nalazeći u svom unutarnjem onu sigurnost koju su njegovi prethodnici osećali kao božansku milost izabranih, a on kao egzistencijalnu jezu koja se hrani ponekom utehom.

Tu našu ljudsku prazninu nisam osećala u Egiptu, ali ni onu prisnost koju samo grčko podneblje može da ponudi. Osećanja su mi bila pomešana; čas je to bila zadivljenost, a čas uplašenost, onaj dobro poznati strah koji se u nama rađa pred tajnom u koju se nikad ne može proniknuti. Da li su religija i vera, koje su ljudski odgovor na nju, jedino uporište kad se suočimo s pitanjima na koja nema odgovora, ili je taj odgovor, bar za neke od nas, nedovoljan da bi našu urođenu zapitanost o smislu i besmislu postojanja priveo obali na kojoj ćemo se osećati sigurnim?

Jedan od slavnih Francuza, Mišel de Montenj, sledećim rečima objasnio je nastanak svojih čuvenih "Eseja": "Pošto nisam imao nikakvu drugu temu, okrenuo sam se sebi i za predmet svojih pisanja izabrao samoga sebe. To je, verovatno, jedinstvena knjiga te vrste sa tako čudnom i besmislenom idejom". U toj "besmislenoj ideji" nemački romantičari, posebno Novalis, otkrili su čitave svetove, prošlost i budućnost, i večnost koja je u nama ili nigde.

Ali, da li ste nešto značajno, rekla bih paradigmatično, primetili da se priča o večnosti smešta ili u prošlost ili u budućnost? Sadašnjost se ili podrazumeva ili izbegava, jer se u njoj odvija drama čiji se kraj unapred zna. Egzistencijalisti su se prvi uhvatili u koštac sa sadašnjošću, možda sami ne očekujući da ća baš sadašnjost poroditi taj užas koji zovemo prazninom. Na tome počiva ceo naš fizički, psihološki i metafizički užas, ne na oskudnom znanju prošlosti ili slutnji budućnosti, već na poraznom saznanju da je vreme u kojem postojimo samo naša sadašnjost.

Pod velom tajne

Sve ostalo obavijeno je velom tajne, slutnji, ili u najboljem slučaju vere koju, nemajući nikakvog drugog utočišta, projektujemo u budućnost. Bez obzira na pojedinačne domete njihovih filozofskih i književnih dela, sve sam sigurnija da je ogledalo koje su egzistencijalisti ponudili pojedincu odražavalo pravu sliku stvarnosti. Nema nekog nepoznatog koji je nekad živeo i svom prijatelju, kao kod Platona, ispričao povest o postojanju Atlantide, o čemu se potom vodi filozofska rasprava; nema ni Hegelovog Svetskog duha koji se samorazvija i svrhovito dovodi ljudsku povest do kraja. Ne, draga gospodo, nema ništa od svega toga.

Kad pogledamo u ogledalo sadašnjosti, vidimo samo svoj lik, potom promene na njemu, pa novi izmenjeni lik; vidimo sopstvenu prolaznost, gledamo je otvorenih ili zatvorenih očiju, postavljajući ili ne postavljajući pitanja, sasvim je svejedno, pošto je odgovor poznat i uvek isti.

Kad je izabrao samog sebe za predmet svog pisanja, saopštivši to kao sopstvenu skromnost, Montenj je pre egzistencijalista sigurno znao u kakvu se provaliju spušta. Inače ne bi "skromno" bavljenje samim sobom propratio rečima da o smrti treba razmišljati svakog dana. Da li zato što su samo u sadašnjosti život i smrt pojedinca bez ikakvih zastora bivših i budućih vremena? Scena je kao u apsurdnim dramama – bez opreme i zavesa, ili sa oskudnim rekvizitima i junacima koji zaviruju u svoje prazno srce. "Pogledaj dom svoj, anđele", rekao bi ponovo Tomas Vulf, mlad i ustreptao, kad je zavirio u "svoj dom", u srce svog glavnog junaka Judžina Ganta, otkrivši samo okamenjene anđele na verandi njegovog oca, čiji trenutni šum beše još jedna varka kojoj, evo, služimo milenijumima.