Твитерање

Поједини министри и владини службеници као да су пред крај мандата оболели од синдрома подвојене личности. Као прави магови караоке политике смислили су како да одраде „оно што се мора” а да им не падне рејтинг уочи избора.

Кратко речено, према влади у којој седе почели су да се односе као према злој маћехи која их никада није волела као своју децу, па је сада сасвим нормално што ту старицу на издисају лошијом сматрају они него опозиција.

Тако је министар одбране Драган Шутановац пре неки дан на свом Твитер профилу написао: „Потпредседник Тачијеве владе Слободан Петровић примао је и плату из буџета Србије до августа, јер је био портир у Спортском центру ’Боро и Рамиз’! Па, докле више!?”.

После првог шока да је Петровић био портир и да га због тога што је 1999. године изгубио то радно место у Приштини 11 година плаћа Србија, већи проблем је што из овог твита вришти огољена министрова рачуница да ће већина пореских обвезника полудети због тога што плаћа Тачијевог министра и да се нико неће запитати а за шта плаћа нашег министра.

А није министар Шутановац једини. Оливер Дулић који је „Чистачица” на Фејсбуку чисти неправде на интернету уместо на влади. О Млађану Динкићу да и не говоримо. А ту је и министар полиције Ивица Дачић, који вербално брани Србе на Косову, а на седницама владе са свим својим друговима гласа за уредбе против којих ти исти Срби држе барикаде на северу.

Чак се и министар Горан Богдановић, који гледа да се што мање види, пред крај мандата досетио да реформише и пречешља државне институције на Космету и да као Бетмен заустави онај „каунтер” који нас на сајту „Колико кошта Косово” сваког секунда опомиње колико нашег новца нестаје у тој „црној рупи”.

А шефица владајуће коалиције само месец-два пре новог одлучивања о статусу кандидата и неколико месеци више пре избора у скупштини поставља питање надлежним институцијама да ли испитују колико Србију коштају они политичари који на Косову зарађују паре. Као да у „надлежним институцијама” седи опозиција. И као да се од боравка Ангеле Меркел у Београду паре зарађују само у српским општинама на Косову.

Пошто су министри у ових неколико дана поставили сва суштинска питања, остаје још само недоумица: зашто то не урадише тамо где је требало и коју годину раније. Или се, можда, жале нама који смо од њих очекивали да проблеме решавају уместо што их набрајају. Додуше, испада да нису баш ни имали прилику. Од јула 2008. године, када је формирана ова влада, па до данас, од 576 седница 402 су биле телефонске! Значи да су се за три и по године само око 170 пута сви заједно погледали у очи.

Хајде, на страну што тада никоме није пало на памет да потегне питање зашто плаћају све „Слободане Петровиће” које не треба да плаћају, али је врхунац цинизма што на крају мандата управо они јавно постављају питање: „Па, докле више?!”