Село се одселило

Нема више оног златиборског села у коме сам се ја родио и растао, оног села пуног људи који се муче да обраде своје њиве и ливаде пуне камења, који носе воду са извора километрима далеких, који једва састављају крај с крајем, који проклињу живот, али га живе борећи се за њега а против свих тих мука. Нема оног села у коме се могло рачунати на комшију, на мобу, на позајмицу. Нема оног села препуног дечје игре и граје, кад се морала столарска радионица претварати у школску учионицу, када је у селу било по десетак учитеља. Нема оног села које је живело од наде да ће бити боље.

Нада се није испунила, па су сељани кренули да нађу тај бољи живот негде на другом месту. Углавном у граду и, по могућности, преко везе и познанства, на државним јаслама. Нема више оног довијања да се деца по сваку цену школују, и савета да добро уче, да се не враћају у село да се муче онако како се њихови родитељи муче. То село се дефинитивно одселило у градове, у свијет“!

Нико се од одбегле деце није обавезао да ће се вратити, са идејама како да буде боље, подношљивије, удобније живети у селу! Додуше, не треба грешити душу, понеко се врати, обнови стару кућу, уреди авлију, а од старих вајата направи собице за издавање, да би примамио ретке госте, жељне чистог, драгоценог златиборског ваздуха, да проведу неколико дана у сиромашном облику сеоског туризма! Туристи то користи, а газда је негде у Ужицу, Пожеги, Чајетини. Њему је села преко главе, он је из њега побегао својевремено да се школује и да се не враћа ту где су се његови родитељи мучили да га школују, и где су сахрањени жељни разговора са својом децом.

Вероватно је јасно да све ово има аутобиографски призвук, да пишем о свом случају! Отишао сам и забасао у неке своје књижевне ћорсокаке, не размишљајући много о шансама за повратак! Међутим, не лези враже, кад човек остари јаве се неки демони, гњавитељи душе, нека исконска сила проради, повуче човека да се врати тамо где је „из мајке на земљу пао“, како лепо песнички каже мој колега Драган Колунџија. Активирао се у мени тај атавистички механизам, желим да се вратим у село, желим да оснујем у Љубишу један центар који би се бавио децом, нашом децом, и децом из целе Европе, која имају смисла и талента за писање. Таквог центра у Европи нема, па зашто га не би било у Љубишу? Али, жеље су велике а снага мала. Мислим на ону финансијску снагу, данас пресудну у сваком лепом и корисном подухвату. Ова моја жеља, да у село са тако мало деце доведем децу из целог света, личи на мегаломанију. Али, мој покојни отац је говорио: Ди„јете, ако већ нишаниш у небо, онда гађај право у Бога!” . Ако бих гласно пред њим посумњао да нешто могу постићи, он би говорио: Ако мислиш да можеш, онда можеш! Ако мислиш да не можеш, онда си у праву!” После тих његових речи ја увек мислим да могу!

Село се одселило, али увек треба веровати у повратке. Треба се прилагодити новом времену, за инат новом светском поретку. Мачкат се прилагодио, прославио га мој школски друг Брка пршутом и другим сухомеснатим ђаконијама. Био сам недавно у Шведској, питају ме јесам ли успео да прокријумчарим мало пршуте из Мачката! Знају да нисмо у Европској заједници, и да морамо да се довијамо.

Позивам све оне који су из златиборских села „отишли у свијет“ да размисле, да се врате са идејама, да их учине видљивим управо овде на Златибору. Што нас више буде овде са добрим идејама, то ћемо лакше припитомити такозвану фамозну политичку вољу, која је увек била и биће најважнија капија коју треба отворити. А онда ће се, ваљда, и Бог смиловати да помогне у нашим подвизима! Ваљда и он види да је Златибор, попут Копаоника, последњи палисад, који не сме остати без народа, преко кога се не смеју пустити мрзитељи Срба и Србије!