Река млека из Осеченице

Мионица– Ако би квиз-питање гласило у којем селу у Србији имају више млека него воде, сумњамо да би неко дао тачан одговор. Али, да помогнемо: то је мионичко село Осеченица, које се простире наспрам Дивчибара и у којем има чак 15 фарми са кравама музарама. У њима се сваког дана сабере више од 5.000, односно годишње око 1,5 милиона литара млека. Из тог млековода, примера ради, нешто више од два милиона Београђана могло би једног дана да доручкује, али и да остане за репету. Што се тиче сеоског водовода у Осеченици, он је често сув.

Ипак, разлог због којег смо посетили ово мионичко село јесте пољопривредно домаћинство Биљане и Бранка Грбовића које је понела годишњу награду Регионалне привредне коморе за Колубарски и Мачвански округ као најуспешније у овој години. Реч је о фарми средње величине под чијим кровом је удомљено 16 музних крава високомлечне сименталске расе, осам приплодних јуница и шесторо телади. Са фарме се сваког дана „Имлеку“ испоручи 300 , односно годишње нешто више од 90.000 литара млека.

Награди су се сви обрадовали па и најстарији члан и градитељ темеља домаћинства Селимир Грбовић (83), један од непосредних потомака познатог колубарског кнеза Николе Грбовића из оближњег села Мратишића. У свом кратком коментару запази да је „добијена артија лепа, али и да је изненађен што не звечи“. Он сматра да је и то показатељ спорог мењања односа према селу и сељаку. У телевизијској фарми за оне који су глумили вредне домаћине, додаје, подељено је неколико стотина хиљада евра. Његова снаха Биљана, на којој се води регистровано пољопривредно газдинство, каже да лично није изненађена што су баш они добили високо признање Регионалне коморе. Фарма и цело домаћинство функционишу као сат, поштују се и примењују савети стручњака а ретко се може чути да неко повиси тон иако у њему живе три генерације Грбовића.

– Ово је посао у којем нема повлашћених, једино ако је неко болестан, и свако мора да даје своје учешће и допринос у раду. У штали смо од шест ујутро до поноћи, и то 365 дана годишње, и нема изговора за најмање кашњење када је у питању храњење, одржавање хигијене и мужа. То су високомлечне краве које у просеку дају дневно више од 30 а рекордерка чак 45 литара. Оне јесу нека врста машина, али са душом и осећањем, и ако им се лепо јавите и помилујете их, знајте да ће вас наградити – каже Биљана.

Њен супруг Бранко подсећа да је кључни критеријум за награду коју су добили било то што је газдинство са осам хектара сопствене земље и пет у закупу успело да произведе највише сточне хране и сразмерно томе млека. Наиме, по важећим стандардима у брдским пределима на једно музно грло, односно високомлечну краву долази један хектар земље за производњу довољне количине хране међу којом су доминантни силажа и сено, односно луцерка. Грбовићи су на дупло мањим површинама постигли циљ. Исто тако фарма ускоро треба да буде сертификована у Global Gap sistem уз спровођење одгајивачког програма у говедарству.

– Производња млека је специфичан посао и њиме свако не може да се бави. Неопходно је пуно рада, посвећености, одговорности, али и понајвише љубави. Наша фарма спада у оне средње величине и саграђена је искључиво сопственим средствима. Оне су, пракса је показала, врло економичне, што би држава морала да препозна, и док још има младог света по селима погура њихово отварање. Било би млека како за домаће потребе тако и за извоз а престало би се и са неозбиљним и увредљивим причама о некаквим несташицама. Исто тако, приметио сам да девојке хоће да се удају за фармере што је јако битно за очување живота и будућности села. Иначе, ја сам поносан што сам један од српских фармера, јер ми тај посао омогућава да развијам домаћинство, имам углед у средини где живим, школујем троје деце – кћерке Мирјану, студента, и Ивану, средњошколку, као и сина Николу, који је у седмом разреду основне школе и који показује велику жељу и спремност да када за то дође време наставити породичну традицију – вели Бранко додајући да његово домаћинство има у плану проширење капацитета, односно производњу 150.000 литара млека на годишњем нивоу. Он се, и поред указивања на неповољне диспаритете пре свега на релацији гориво–млеко, не жали на друге околности у пословању, јер сматра да у постојећим условима у којима се налази држава неке ствари не могу боље и да је уместо кукања боље нешто више запети и радом направити резултат.