Ово је била њихова година

ФИЛМ

Снови једне земље

Српска кинематографија имала је у 2011. оно што је дуго чекала: биоскопску дистрибуцију домаћег документарног филма „Синема комунисто” Миле Турајлић. Ово дело, о златном добу југословенске кинематографије од 1945. до 1990, истраживало је настанак и нестанак југословенског „Холивуда Истока”, златно доба и пропаст Филмског града у Београду и „Авала филма”, као и начин на који је Титов афинитет према филму стварао мит о Југославији на великом платну.

– Документовали смо једно време, један тренутак, а као што неки од ликова нису више са нама, тако нека места која смо снимили више не постоје. „Авала филм” је отишао у стечај, спрема се продаја, и сумњам да ће се ико више прошетати кроз те фундусе и лабораторије – каже редитељка, која је обилазећи више од 45 фестивала у свету могла да ослушне реакције публике на причу и о нама.

– Млади у окружењу открили су нешто непознато, а старијима је филм вратио нешто изгубљено. Страну публику изненадило је присуство великих звезда, а то их је на неки начин и приближило нама. Реаговали су са разумевањем, пре свега у САД, јер је њима позната та идеја једне земље која има свој сан и филмску индустрију која производи слике за тај сан – истиче Турајлићева која је награђена на 13 фестивала, а филм је овенчан признањима за најбољи документарац у Чикагу и Трсту.

„Синема комунисто” приказао је да је распадом једне земље пропала и једна кинематографија, а тиме и „Авала филма”, јер када држава више није стајала иза филма, тада је филмски град почео да пропада. Одсликан је сјај кинематографије бивше СФРЈ, а водичи кроз тај свет гламура и звезда, попут Софије Лорен и Ричарда Бартона који су овде снимали, јесу глумац Бата Живојиновић, редитељ Вељко Булајић и Титов кинооператер Александар Лека Константиновић, који му је пуштао филм сваке вечери – 32 године.

И. Аранђеловић

----------------------------------------------

МУЗИКА

Из Лондона на „Коларац”

Стефан Ћирић (Фото приватна архива)

После бројних концерата по свету, пијаниста Стефан Ћирић ове године успешно је дебитовао с Лондонском филхармонијом у Конгресној сали у Истборну у Британији, где је свирао Трећи Рахмањинов концерт, а с филхармонијом из Софије као солиста наступао је и на турнеји по Италији. До сада је свирао у Србији, Холандији, Шпанији, Аустрији, Канади и Кини. Од 16. године живи у Лондону. „Овај град ми је прирастао за срце, у њему се непрекидно нешто дешава, и младим талентима се пружа прилика да се искажу. Људи стоје у редовима за карте да би чули и видели свог омиљеног уметника“, каже Ћирић (25), који је дипломирао на Краљевској академији у Лондону.

„Трудим се да концертирам што више и представљам Србију у најбољем светлу. Свирам богат репертоар, од барока до савремених дела. За уметника је важно даварира стилове и организује концерте на интересантан и јединствен начин“, истиче пијаниста који је наступао и у Глен Гулд студију у Торонту, 2009. добио Вигмор хол награду Краљевске академије за музику и награду публике на Међународном такмичењу пијаниста у Италији...

„На турнеји по Кини сале су биле препуне јер Кинезиволе класикуи поштују уметнике, а на турнеји поКанади сам имао велику подршку наших људи који тамо живе, и срео сам чак и својепрофесоре из Београда. Свуда сам упознао добронамерне људе с којима сам у контакту“, каже Стефан који у марту 2012. наступа у родном граду, у Коларчевој задужбини. „Једва чекам и надам се да ће то бити један од оних незаборавних концерата.“

М. С.

----------------------------------------------

ПОЕЗИЈА

Тајна раста и развоја

Јана Растегорац

Јана Растегорац (1987), дипломирала на катедри за општу књижевност и теорију књижевности на Филолошком факултету у Београду. Тренутно је на мастер студијама на истој катедри. Студира и сликарство. Свој песнички првенац, књигу „Исечак 8”, објавила је у едицији „Прва књига”, Матице српске 2010. године. За њу је 2011. добила награду „Матићев шал”. Награђена је (2011) и за кратку причу „Подијум”,на конкурсу Народне библиотеке Бор.

Љубав према књижевности показивала је од раног детињства, паралелно се изражавајући и ликовно. У гимназијском периоду освојила је „Тимочку лиру” на Фестивалу културе младих Србије у Књажевцу за песму „Ток”, као и друго место за есеј на Пекићевом конкурсу (обе награде 2005. године). Наставила је да објављује поезију и прозу у „Песничким новинама”, „Багдали”, „Књижевним новинама”, „Трећем тргу”, „Причи”, „Летопису Матице српске”...

Књига „Исечак 8” представља књижевни текст који је тешко жанровски одредити, јер се може читати и као поезија и као проза, или као нешто треће.

„Исечак 8”, објашњава списатељица, покушај је уметничког приближавања тајни раста и развоја, као и преиспитивања појма хуманог. Јунак ове књиге је – Исак, орах који се предао размишљању. Разапет је између опозиција као што су мушко и женско, корен и крошња, кретање и мировање. Он кроз смену различитих фрагмената који га приказују из различитих перспектива и у различитим књижевним модусима и приповедајући и сам (подељен на мушку и женску половину) описује два круга своје спиралне путање (ка превазилажењу поменутих опозиција) који сачињавају осмицу.

З. Р.

----------------------------------------------

ИГРА

Два плесача – једна прича

Страхиња Лацковић и Никола Томашевић (Фото Јелена Јанковић)

Много тога истоветног може се рећи о играчима Николи Томашевићу и Страхињи Лацковићу, момцима који су, готово преко ноћи, постали важна имена на нашој плесној сцени. Просто, њихове каријере некако паралелно теку и личе једна на другу. Они су доста лако из латиноамеричког плеса „прекорачили” у свет уметничке игре; дошли су и из истог плесног клуба на Врачару, обојица као вишеструки државни прваци. Међутим, „Мириси цимета”, њихова прва представа, као да су их омађијали...

Зато данас њих гледају у свим београдским позоришним кућама у којима је игра на редовном репертоару: у матичном „Битеф театру” („Мириси цимета”, „Отело”, „Алфа бојс”, „Божанствена комедија” ...), „Народном позоришту” („Александар”), „Мадленијануму” („Северна бајка”), „Позоришту на Теразијама” („Маратонци трче почасни круг”). Са својом Битеф денс-компанијом сада спремају плесну представу за децу – „Капетан Џон Пиплфокс”, а биће, наравно, и премијера за одрасле.

Уз сав тај плес, Страхиња је завршио Спортску академију, док је Никола засад „замрзнуо” студије на трећој години геоекономије. Страхиња је у Холандији играо и у филму „Алфа бојс”, два пута је био на гостовању у Немачкој с трупом „Клуб Гај енд Рони” из Гронингена, холандског града у коме ће, на пролеће, цела њихова београдска трупа радити на новом пројекту, који ће се реализовати и тамо и овде.

И о још две сличности у биографијама: оба играча рођена су на мору (Сплит, Вис), а повезују их и заједнички шабачки корени. О њиховој игри данас, Никола каже: „Некад, као латино плесачи, ми смо се такмичили – играли један против другог. У театру ми играмо један за другог!”

К. Р.

----------------------------------------------

ПОЗОРИШТЕ

Од Лоле до Хамлета

Петар Бенчина (Фото: А. Васиљевић)

Било је узбудљиво јер је разнолико. Не могу рећи да ме је било који сценски јунак намучио, али је сваки на свој начин био захтеван. Неки по обиму, други по специфичности, као што је Лола у драми „Све о мојој мајци”, или Хамлет, који је сам по себи велики изазов, иако, у овом случају, није Шекспиров.

Ово су речи младог глумца Петра Бенчине, који је у 2011. на матичној сцени Београдског драмског позоришта, али и као гостујући глумац у другим позориштима, остварио чак пет запажених улога: од јунака у класичним делима, преко савремених драмских текстова до филмских хитова. На сцени БДП-а тумачи лик Макса у представи „Као кроз стакло”, коју је по делу Ингмара Бергмана режирала Ања Суша, Лолу у делу „Све о мојој мајци”, урађеном по Алмодоваровом филму, у режији Ђурђе Тешић, као и Огњена у савременом комаду „Дневна заповест” Владимира Ђурђевића, у режији Марка Манојловића. Магичног Хамлета остварио је у представи „У сенци Хамлета” по делу Ирене Краус, у режији Ање Суше и продукцији Дечјег културног центра из Београда, а Ћамил-ефендију у Андрићевој „Проклетој авлији” у режији Небојше Брадића и копродукцији позоришта из Вировитице, Ужица и Тузле.

– Разлика је у томе што је јунака класичног дела требало савладати, а онда га без сувишног респекта приближити обичном смртнику, а ликове из комада који се баве јунацима са асфалта са друге стране представити гледаоцу – објашњава Бенчина.

Петар Бенчина је са 11 година био члан Дечјег омладинског студија Мике Алексића и већ тада је знао да ће бити глумац. На Факултету драмских уметности у Београду дипломирао је 2008. у класи Драгана Петровића Пелета. Статус сталног члана БДП-а стекао је прошле јесени.

Б. Г. Т .

----------------------------------------------

УМЕТНОСТ

Покажи шта знаш

Добитници награде за цртеж „Влада Величковић” (Фото А. Васиљевић)

Награду за цртеж из Фонда „Владимир Величковић” за 2011. годину поделили су Симонида Радоњић и Вук Вучковић, док је специјалну награду за цртеж као анимацију добио Немања Николић.

Симонида Радоњић (1973) дипломирала је на новосадској Академији уметности код Слободана Кнежевића, а постдипломске студије је завршила код Велизара Крстића на ФЛУ у Београду.

– То је велико признање, одговорност и подстрек за даљи рад, а посебно ми је драго што награду додељује Влада Величковић, чији рад веома поштујем. У следећој години превасходно ћу се бавити цртежом и у „Хаосу” ћу изложити серију нових радова. Награда представља и велику одговорност за уметника – каже Симонида Радоњић.

Вук Вучковић (1986), некадашњи студент Јована Сивачког тренутно је на другој години докторских студија ФЛУ:

– Трећи пут сам предао радове и уметнички портфолио на овај наградни конкурс, два пута претходних година сам улазио у ужи избор. Величковић ми је на уручењу награде рекао да се упорност исплати. Значај ове награде је огроман, као и моја одговорност да је оправдам. То је једна од, на жалост, ретких шанси да неко чује за вас и ваш рад. Добио си шансу, сад покажи шта знаш.

Добитник специјалне награде за цртеж као анимацију Немања Николић (1987), из класе Чедомира Васића на ФЛУ, сада већ на докторским студијама каже:

– Моји анимирани филмови „Инсерти” настали су испитивањем односа цртежа и покретне слике. Циљ ми је био да унапредим поље ликовног изражавања кроз синтезу две различите визуелне уметности. Награду баш за ту серију радова видим као подршку и подстицај за усавршавање. Намера ми је да кроз упоредно неговање цртачко-сликарске и аниматорске праксе дођем до оригиналних ликовних решења. Изложба крајем следеће године показаће колико сам у томе успео.

Б. Лијескић