Маратон

И у бившој Југославији је Словенија била привредно најразвијенија република, па није чудо да је у трку за Европску унију ушла с кораком форе не само пред бившом браћом из СФРЈ, него и земљама које су некад биле део Варшавског блока. Отприлике тако је гувернер чешке народне банке утешио домаћу јавност, резигнирану што је Словенија после свега 15 година самосталности као прва екскомунистичка земља еврима сменила краткотрајну националну валуту.
Није тешко сложити се са оценом да је такмичење за улазак у ЕУ било неравноправно због лошијих стартних позиција осталих учесника и да је Словенија ка евру потрчала пре него што су други "такмичари" уопште стигли до стартне линије. Факат је да је Словенија и пре него што је одбацила комунизам и улетела у транзицију била економски најуспешнији део некадашње Југославије. Прва је ласнирала паролу "Европа здај!" у доба када је цела тадашња СФРЈ имала шансу да брзо уђе у ЕУ, о чему су земље одбегле из лагера тада могле само да сањају.

Разумљива су два погледа на словеначки успех. Онај старих држава ЕУ, које Словенију сматрају шаргарепом за државе не-чланице. И онај који је у име нових ЕУ земаља (али и држава насталих на тлу СФРЈ) објединио чешки банкар – не баш искрено дивљење, којим је камуфлирана искрена љубомора.

Са становишта песимисте, чаша европских интеграција је увек полупразна. Неравноправни услови те специфичне трке у коју су гурнуте државе са обода Европе могу послужити некој политици да плаши народ теоријама завере, да зато одустане од укључивања у глобални свет и заглави се у времену и простору загледана у властити пупак и нерад. Али ако више ни појединац у савременом друштву не може да преживи као острво, тако и државе теже могу да постигну благостање без међународне сарадње.

Неке студије дају, бар на први поглед, предност евроскептицима, онима који критикују укључивање у Европску унију. У једној од студија о последицама проширења ЕУ на нове чланице пише да ће им, како би достигле ниво од 75 одсто бруто просечног друштвеног производа ЕУ, требати једна, две или чак три деценије. Са изузетком Словеније, која је, јасно, имала далеко бољи старт. Ту се намеће питање шта тек чека државе чији су грађани пре коју годину пазарили бензин од шверцера на улици и основне животне потрепштине набављали "на црно", а нису у ЕУ?

Друге анализе, попут финског института ЕТЛА који иза себе има шездесетогодишњу истраживачку традицију, откривају да улазак у ЕУ не представља пристајање на неравноправне односе нити експлоатацију нових ЕУ држава од стране старих, јер је у економском погледу 15 "старих" ЕУ земаља веома мало добило проширењем на 27 чланица, док је 12 "новајлија" ту апсолутно профитирало. Фински истраживачи закључују да је новим ЕУ државама улазак у Унију већ донео повећање њиховог БДП-а за четири до пет одсто!

Европске интеграције трају више од пола века. То није трка на 100 метара, већ маратон, што доказује и пример Црне Горе, која јесте евро "преузела" далеко пре Словеније иако захтевани ЕУ стандарди нису на видику. Дакле, није пресудно колико си брз на почетку, већ ко стигне до циља.