Maraton

I u bivšoj Jugoslaviji je Slovenija bila privredno najrazvijenija republika, pa nije čudo da je u trku za Evropsku uniju ušla s korakom fore ne samo pred bivšom braćom iz SFRJ, nego i zemljama koje su nekad bile deo Varšavskog bloka. Otprilike tako je guverner češke narodne banke utešio domaću javnost, rezigniranu što je Slovenija posle svega 15 godina samostalnosti kao prva ekskomunistička zemlja evrima smenila kratkotrajnu nacionalnu valutu.
Nije teško složiti se sa ocenom da je takmičenje za ulazak u EU bilo neravnopravno zbog lošijih startnih pozicija ostalih učesnika i da je Slovenija ka evru potrčala pre nego što su drugi "takmičari" uopšte stigli do startne linije. Fakat je da je Slovenija i pre nego što je odbacila komunizam i uletela u tranziciju bila ekonomski najuspešniji deo nekadašnje Jugoslavije. Prva je lasnirala parolu "Evropa zdaj!" u doba kada je cela tadašnja SFRJ imala šansu da brzo uđe u EU, o čemu su zemlje odbegle iz lagera tada mogle samo da sanjaju.

Razumljiva su dva pogleda na slovenački uspeh. Onaj starih država EU, koje Sloveniju smatraju šargarepom za države ne-članice. I onaj koji je u ime novih EU zemalja (ali i država nastalih na tlu SFRJ) objedinio češki bankar – ne baš iskreno divljenje, kojim je kamuflirana iskrena ljubomora.

Sa stanovišta pesimiste, čaša evropskih integracija je uvek poluprazna. Neravnopravni uslovi te specifične trke u koju su gurnute države sa oboda Evrope mogu poslužiti nekoj politici da plaši narod teorijama zavere, da zato odustane od uključivanja u globalni svet i zaglavi se u vremenu i prostoru zagledana u vlastiti pupak i nerad. Ali ako više ni pojedinac u savremenom društvu ne može da preživi kao ostrvo, tako i države teže mogu da postignu blagostanje bez međunarodne saradnje.

Neke studije daju, bar na prvi pogled, prednost evroskepticima, onima koji kritikuju uključivanje u Evropsku uniju. U jednoj od studija o posledicama proširenja EU na nove članice piše da će im, kako bi dostigle nivo od 75 odsto bruto prosečnog društvenog proizvoda EU, trebati jedna, dve ili čak tri decenije. Sa izuzetkom Slovenije, koja je, jasno, imala daleko bolji start. Tu se nameće pitanje šta tek čeka države čiji su građani pre koju godinu pazarili benzin od švercera na ulici i osnovne životne potrepštine nabavljali "na crno", a nisu u EU?

Druge analize, poput finskog instituta ETLA koji iza sebe ima šezdesetogodišnju istraživačku tradiciju, otkrivaju da ulazak u EU ne predstavlja pristajanje na neravnopravne odnose niti eksploataciju novih EU država od strane starih, jer je u ekonomskom pogledu 15 "starih" EU zemalja veoma malo dobilo proširenjem na 27 članica, dok je 12 "novajlija" tu apsolutno profitiralo. Finski istraživači zaključuju da je novim EU državama ulazak u Uniju već doneo povećanje njihovog BDP-a za četiri do pet odsto!

Evropske integracije traju više od pola veka. To nije trka na 100 metara, već maraton, što dokazuje i primer Crne Gore, koja jeste evro "preuzela" daleko pre Slovenije iako zahtevani EU standardi nisu na vidiku. Dakle, nije presudno koliko si brz na početku, već ko stigne do cilja.