Пореске поскочице

Да није предизборне кампање, обичан свет, коме се политичари нештедимице удварају, али и стручна јавност, ових претпразничних и послепразничних дана не би имали чиме да се ваљано (за)баве. Нема скупа у неком од наших градова, а богме све чешће и села, на коме страначки прваци и виђенији активисти не нуде куле и градове. За разлику од ранијих кампања, поготово пре десетак година, овог пута, уместо ватрених политичких обећања и жигосања ривала, на сцени су претежно економске теме.
Умереније него раније, истина, али ништа мање убедљиво у доста добро спакованим порукама, обећава се уобичајено – све и свашта. Од стотина хиљада радних места и стотине километара аутопутева, преко подстицајних зајмова за село и мале предузетнике, укидања сиромаштва, па до нижих пореза за први стан…

Али, гле чуда, у јавност, и то из уста актуелног координатора за Министарство финансија Милана Париводића, да ли баш сасвим случајно, чула се изјава о могућој корекцији пореза на додату вредност од два процентна поена током 2007. Са 18 на 20 процената.

Образложење – страх од могућег буџетског дефицита у текућој 2007. Пред крај минуле године већини буџетских корисника емитована су велика права, па и повишице плата. Државни чиновници добише и 13. плату. Да ли зато што су много боље и ефикасније радили или у сврху актуелних предизборних активности – одговора није било. Има се – може се. Пошто су од Нове године смањене дажбине на зараде, које су, такође, пуниле државну касу, између 200 и 400 милиона евра или два до четири одсто буџета, министру Париводићу се oмаче, коме те ствари нису баш непознате, а многи уверени да није реч о лапсусу, да каже то што је рекао – да ће нова влада морати да повећава ПДВ.

Пошто предизборна трка није прилика нити време да се "буше" шарени политички балони, јер тада треба максимално обећавати мања захватања од грађана и привреде, Париводић је сам себе демантовао, те је из Министарства финансија одмах стигао одговор у коме се одлучно одбацује свака таква помисао. Та прича је, бар за сада, забашурена. Јер, објективно никоме не може донети већу политичку штету, нити корист. Има много више ватренијих тема од пореза, којима ће се, ко год буде победио на изборима, а потом и формирао нови кабинет, тек чешати по глави. Али, о том – потом.

Питање је, међутим, сасвим другачије природе. Да ли можемо да имамо, условно речено, јевтинију државу – од најмање општине па до Републике, примерену нашим објективним економским могућностима? Државу која неће сама трошити више од половине националног колача, а жалити се, при томе, на танку домаћу акумулацију и чезнути за милијардама евра страних директних инвестиција. Изворима на којима се мало која држава развила без сопствених пара, осетног кресања пореза и привредног система у коме се та иста држава за мало шта пита, а још мање појављује као инвеститор над инвеститорима. А домаће акумулације нема, јер су порези и остале дажбине непримерени снази обвезника, а високи државни издаци, готово по свим основама, нетакнути.

Да невоља буде још већа, а о томе не треба питати само стране инвеститоре, већ и домаће – наша држава и уопште администрација, поготово судска на свим нивоима, по ефикасности спада међу лошије оцењене у нашем региону. Овог пута ни реч о корупцији. Иако сви то знамо, нико од предизборних тркача то намерно не спомиње, јер то није политички уносно. И што би без велике потребе претили сами себи када ће и они и њихови партијски заслужни људи колико сутра постати део те исте државне администрације, а победницима ионако све припада – мало части, нешто власти и динар више него што у каси има. Због тога и ове прошлонедељне пореске поскочице ваља тако и разумети. Јер, откад је века и држава има и пореза, а где је људи ту је и пара. Све остало је питање мере.