Poreske poskočice

Da nije predizborne kampanje, običan svet, kome se političari neštedimice udvaraju, ali i stručna javnost, ovih pretprazničnih i posleprazničnih dana ne bi imali čime da se valjano (za)bave. Nema skupa u nekom od naših gradova, a bogme sve češće i sela, na kome stranački prvaci i viđeniji aktivisti ne nude kule i gradove. Za razliku od ranijih kampanja, pogotovo pre desetak godina, ovog puta, umesto vatrenih političkih obećanja i žigosanja rivala, na sceni su pretežno ekonomske teme.
Umerenije nego ranije, istina, ali ništa manje ubedljivo u dosta dobro spakovanim porukama, obećava se uobičajeno – sve i svašta. Od stotina hiljada radnih mesta i stotine kilometara autoputeva, preko podsticajnih zajmova za selo i male preduzetnike, ukidanja siromaštva, pa do nižih poreza za prvi stan…

Ali, gle čuda, u javnost, i to iz usta aktuelnog koordinatora za Ministarstvo finansija Milana Parivodića, da li baš sasvim slučajno, čula se izjava o mogućoj korekciji poreza na dodatu vrednost od dva procentna poena tokom 2007. Sa 18 na 20 procenata.

Obrazloženje – strah od mogućeg budžetskog deficita u tekućoj 2007. Pred kraj minule godine većini budžetskih korisnika emitovana su velika prava, pa i povišice plata. Državni činovnici dobiše i 13. platu. Da li zato što su mnogo bolje i efikasnije radili ili u svrhu aktuelnih predizbornih aktivnosti – odgovora nije bilo. Ima se – može se. Pošto su od Nove godine smanjene dažbine na zarade, koje su, takođe, punile državnu kasu, između 200 i 400 miliona evra ili dva do četiri odsto budžeta, ministru Parivodiću se omače, kome te stvari nisu baš nepoznate, a mnogi uvereni da nije reč o lapsusu, da kaže to što je rekao – da će nova vlada morati da povećava PDV.

Pošto predizborna trka nije prilika niti vreme da se "buše" šareni politički baloni, jer tada treba maksimalno obećavati manja zahvatanja od građana i privrede, Parivodić je sam sebe demantovao, te je iz Ministarstva finansija odmah stigao odgovor u kome se odlučno odbacuje svaka takva pomisao. Ta priča je, bar za sada, zabašurena. Jer, objektivno nikome ne može doneti veću političku štetu, niti korist. Ima mnogo više vatrenijih tema od poreza, kojima će se, ko god bude pobedio na izborima, a potom i formirao novi kabinet, tek češati po glavi. Ali, o tom – potom.

Pitanje je, međutim, sasvim drugačije prirode. Da li možemo da imamo, uslovno rečeno, jevtiniju državu – od najmanje opštine pa do Republike, primerenu našim objektivnim ekonomskim mogućnostima? Državu koja neće sama trošiti više od polovine nacionalnog kolača, a žaliti se, pri tome, na tanku domaću akumulaciju i čeznuti za milijardama evra stranih direktnih investicija. Izvorima na kojima se malo koja država razvila bez sopstvenih para, osetnog kresanja poreza i privrednog sistema u kome se ta ista država za malo šta pita, a još manje pojavljuje kao investitor nad investitorima. A domaće akumulacije nema, jer su porezi i ostale dažbine neprimereni snazi obveznika, a visoki državni izdaci, gotovo po svim osnovama, netaknuti.

Da nevolja bude još veća, a o tome ne treba pitati samo strane investitore, već i domaće – naša država i uopšte administracija, pogotovo sudska na svim nivoima, po efikasnosti spada među lošije ocenjene u našem regionu. Ovog puta ni reč o korupciji. Iako svi to znamo, niko od predizbornih trkača to namerno ne spominje, jer to nije politički unosno. I što bi bez velike potrebe pretili sami sebi kada će i oni i njihovi partijski zaslužni ljudi koliko sutra postati deo te iste državne administracije, a pobednicima ionako sve pripada – malo časti, nešto vlasti i dinar više nego što u kasi ima. Zbog toga i ove prošlonedeljne poreske poskočice valja tako i razumeti. Jer, otkad je veka i država ima i poreza, a gde je ljudi tu je i para. Sve ostalo je pitanje mere.