Еуфорија над Адом

Отворен је Мост на Ади. Атракција после пуне четири деценије у главном граду српске државе. Увео је Београд, његове грађане и госте у преступну, крајње неизвесну – економски, политички, социјално – 2012. годину спектакуларно! Када су се у поноћ казаљке на часовнику спојиле, небо над Адом пропарао је ватромет. Као поноћ у Сиднеју! Светлуцави ватрени слапови сливали су се у Саву. Аплаузи, громогласно са свих страна из хиљаде и хиљада грла проломило се „браво”, колективна еуфорија.

„Сели смо у ауто око 21 сат и дошли да пређемо мост. Мислио сам да ће моја породица бити прва, али претекоше нас неки бржи. Ма да жена није тражила шампањац по кући, стигли бисмо раније, него хоће она да пијемо баш на мосту уз неке кифлице, све је понела и закаснисмо”, рекао је Живан Илић, учитељ из Београда, док је у другом сату нове године и даље чекао да пређе мост у колони моторизованих истомишљеника. Лакше су пролазили пешаци. Саобраћајни полицајци су били благонаклони.  

И даље су, ваљда зато што су дани празнични. Застају аутомобили, људи се намештају, позирају, сликају са да се види 200 метара висок пилон, саздан од 39 бетонских сегмената. Позирају телевизијским екипама јављајући ближњима да ће се наћи на неком од сто ТВ програма који извештава о мосту.

Први пут нико не мари за гужве и колоне на свим могућим прилазима мосту преко Саве који је дугачак 964 метра. Отворено је шест саобраћајних трака на 45 метара широком мосту али већина су принудна паркиралишта јер, како рекоше посетиоци, „као да је цели моторизовани Београд дошао на мост”. Отворен је мост и сада нико не пита колико је коштао, и никоме не пада на памет да коментарише да ли је скуп…

Ужелели су се људи општенародног весеља. Питали смо се колико ће народа бити на мосту у поноћ. Погађали смо, али нисмо се приближили ни половини од броја веселих лица. Колективно одушевљење нас и даље држи. Ма то је одлика српског народа. Само се са новогодишњих славља преселило на нека друга попут успеха спортиста и укидања визног режима. То одушевљење претворило се у протестне шетње и митинге, предизборне скупове, штрајкове…

Нова година се деценијама, од краја Другог светског рата код нас дочекивала еуфорично. Сећају се старији, па и они средње генерације како су се у неко време шездесетих и седамдесетих са необузданом енергијом тискали у редовима да би купили нови телевизор у Робној кући „Београд” јер најважнија ствар на свету био је новогодишњи програм.

Пред Нову годину проглашавани су хероји рада и ударници, отваране су прве самопослуге, „Застава” је избацивала новог „стојадина”, ницали су аутопутеви, фабрички погони …

„Као некад на Теразијама. Сви смо весели”, рекао је осамдесетпетогодишњи ударник док је чекао да га унук сними под светлима пилона Моста на ади. А градом већ кружи анегдота о седамнаестомесечној Милици која је изговорила своју прву реч: „Мост”.

Ништа ново, народу је потребна – радост.