Чекамо да чекамо

Редови, гужве, изгубљени сати, хистерија… наш народ изгледа не може да заобиђе чекања. Чекамо у поштама и банкама, чекамо код лекара и кад месец дана унапред закажемо тачно време прегледа, чекамо улазак у Европу, чекамо ниже камате за динарске кредите и крај кризе, чекамо изборе, аутобусе и пасоше, Нову годину и нова искушења, а сада чекамо сатима у реду за добијање нових картица да бисмо од јануара могли да користимо београдски јавни превоз. Београђани кажу да су деградирани као „принуђени корисници јавног превоза”. Али зашто смо чекали последњи моменат да чекамо те већ омражене „бус плус” карте које још и нису заживеле?

Прва таква карта издата је још 29. августа и могла је да се узме на тридесетак места у граду. Првог дана, додуше, најревноснији су чекали у дирекцији ГСП-а, али на осталим продајним местима тај посао се завршавао за пет минута и није било, такорећи, никога. Дневно се, све до почетка овог месеца, издавало тек око хиљаду и по карата, а сада их покупи више од шест хиљада суграђана у току дана.

Три, четири сата стоје у реду, а било је и повређених. Журећи да заузму место, минулог петка, сат времена пре отварања, испред једног од десет нових шалтера, у палати „Београђанка”, постављених управо на иницијативу града да се смање гужве и олакша грађанима, пало их је петоро на покретним степеницама. Одвезла их је Хитна помоћ. Повреде нису безазлене, ни њихове године 80, 85… Недопустиво! Зар све треба да се заврши инцидентом, којег не би било само да смо били мало ажурнији?

Београђани који су прешли 65. не морају да журе, важиће им старе повластице и у јануару. И остали ће стићи да набаве персонализоване контактне карте. Сви они који до сада нису имали месечну повластицу јер не користе превоз свакодневно, такође, не треба да праве гужву. Нико их не тера, како се погрешно тумачи, да ваде карте. Набављаће их на киоску.

У овом моменту неприлично изгледа неколико стотина грађана у реду, али када је издавање карата почело пре четири месеца многи су коментарисали: „Ма, има времена”.

Неке навике или прилике као да не могу да се промене. Чекали смо визе, нове личне карте, млеко, шећер, уље, цигарете, узбуну….

А пре три дана стајасмо десетак сати у реду испред „Темпа” који је отваран на Обреновачком путу. Више од четири хиљаде душа. Стампедо, лактање, отимање, као седамдесетих година на отварању Новогодишњег вашара, а све због телевизора по цени од 15.000 динара. Нису стигли продавци ни да их донесу до рафова, разграбљени су.

А мало ко се минулих месеци осврнуо на „Бус плус” шалтер када су куповали у „Темпу”. У дане викенда испред каса у хипермаркетима чекало се сат времена. У једном од „кеш енд кери” маркета потрошачи су шест сати стајали да би набавили јефтинију рибу за славску трпезу.