Празник

Провуче се, ето, још један 1. мај кроз дим роштиља, клопот ражња и потоп пива, вина и ракије. Још један у низу обесмишљених "великдана". Корумпирани "чиновник" на платном списку транзиције...

Празник рада, наиме, више није. Нит’ шта радничка класа има да празнује, нити шта да слави. Синдикати су се одавно манули и полутки и права радника (част изузецима, ако их има).

Празник нерадника никада није ни био. Њихова су остала 364 дана у години. Први мај доживљавају као петак 13. својих "убеђења".

У сваком случају, понајмање је "црвено слово" тајкуна, новобогаташа, хероја тендерских пијачарења и осталих овоземаљских божанстава. Њихова ренесанса нема баш никакве везе са радом. Кривични закон је ту недвосмислен. Савест, није...

Међутим, празничне вести су ме тргле из те трудбеничке летаргије и дале нови смисао величању рада и зноја свог. Чух на телевизији да су поједини народни посланици (новог сазива) за свој досадашњи виртуелни рад инкасирали и по 10.000 евра. Ко мање, ко више.

Неколико консултација у скупштинском бифеу ил’ фоајеу, једно петоминутно ветрење главне сале и то је то. Нек им је алал! Шта ће тек бити кад се конституишу, захуктају и запетљају у амандмане?! Кад приђу Скупштини довољно близу...

Ал’ опет, добро је. То значи да још има наде за нас убоге смртнике да учинимо нешто од својих живота. У неком од будућих сазива. За ту врсту хуманитарног рада човек није никада сувише стар, нити пак превише млад. Никад довољно богат, нешколован, сувише поштен...

Посланичка група је врста утопије којој обичан човек вековима тежи. Сања да је то тачка у којој је нерад доведен до граница узвишене уметности, за коју се не сме штедети блага, не би ли трајала. Посланик Скупштине Србије – свети грал. Робна марка с којом можемо у свет. Имунитетски заштићен и од вируса и од кривичне одговорности.

С обзиром на камару пара коју су напабирчили, за претпоставити је да већина народних трибуна спада у категорију "посланик пешак" и да сваки корак тарифирају са по пола евра. Вероватно, попут античких мудраца, табанају Србијом ширећи скупштинске благовести, не штедећи при том ни себе ни народну касу. Ноће где их звездана (по могућству са омиљених пет звездица) ноћ затекне и доста времена проводе у мислилачким медитацијама, налик оним у скупштинским клупама, за које ми наивно верујемо да су – дубок сан.

А када се новинарске камере и микрофон са говорнице угасе, то су опет они дивни, једноставни људи, које смо с особитим задовољством бирали. Нешто богатији, нешто пословнији и нешто фирмиранији глас, нас сужњих, зарад чије лакше свакодневице, они наплаћују тешке дневнице.