Praznik

Provuče se, eto, još jedan 1. maj kroz dim roštilja, klopot ražnja i potop piva, vina i rakije. Još jedan u nizu obesmišljenih "velikdana". Korumpirani "činovnik" na platnom spisku tranzicije...

Praznik rada, naime, više nije. Nit’ šta radnička klasa ima da praznuje, niti šta da slavi. Sindikati su se odavno manuli i polutki i prava radnika (čast izuzecima, ako ih ima).

Praznik neradnika nikada nije ni bio. Njihova su ostala 364 dana u godini. Prvi maj doživljavaju kao petak 13. svojih "ubeđenja".

U svakom slučaju, ponajmanje je "crveno slovo" tajkuna, novobogataša, heroja tenderskih pijačarenja i ostalih ovozemaljskih božanstava. Njihova renesansa nema baš nikakve veze sa radom. Krivični zakon je tu nedvosmislen. Savest, nije...

Međutim, praznične vesti su me trgle iz te trudbeničke letargije i dale novi smisao veličanju rada i znoja svog. Čuh na televiziji da su pojedini narodni poslanici (novog saziva) za svoj dosadašnji virtuelni rad inkasirali i po 10.000 evra. Ko manje, ko više.

Nekoliko konsultacija u skupštinskom bifeu il’ foajeu, jedno petominutno vetrenje glavne sale i to je to. Nek im je alal! Šta će tek biti kad se konstituišu, zahuktaju i zapetljaju u amandmane?! Kad priđu Skupštini dovoljno blizu...

Al’ opet, dobro je. To znači da još ima nade za nas uboge smrtnike da učinimo nešto od svojih života. U nekom od budućih saziva. Za tu vrstu humanitarnog rada čovek nije nikada suviše star, niti pak previše mlad. Nikad dovoljno bogat, neškolovan, suviše pošten...

Poslanička grupa je vrsta utopije kojoj običan čovek vekovima teži. Sanja da je to tačka u kojoj je nerad doveden do granica uzvišene umetnosti, za koju se ne sme štedeti blaga, ne bi li trajala. Poslanik Skupštine Srbije – sveti gral. Robna marka s kojom možemo u svet. Imunitetski zaštićen i od virusa i od krivične odgovornosti.

S obzirom na kamaru para koju su napabirčili, za pretpostaviti je da većina narodnih tribuna spada u kategoriju "poslanik pešak" i da svaki korak tarifiraju sa po pola evra. Verovatno, poput antičkih mudraca, tabanaju Srbijom šireći skupštinske blagovesti, ne štedeći pri tom ni sebe ni narodnu kasu. Noće gde ih zvezdana (po mogućstvu sa omiljenih pet zvezdica) noć zatekne i dosta vremena provode u mislilačkim meditacijama, nalik onim u skupštinskim klupama, za koje mi naivno verujemo da su – dubok san.

A kada se novinarske kamere i mikrofon sa govornice ugase, to su opet oni divni, jednostavni ljudi, koje smo s osobitim zadovoljstvom birali. Nešto bogatiji, nešto poslovniji i nešto firmiraniji glas, nas sužnjih, zarad čije lakše svakodnevice, oni naplaćuju teške dnevnice.