Подземље Капитола

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – У Капитол, седиште америчког Конгреса, улази се – кроз његово подземље.

Оно што се горе види: империјално здање неокласичног стила са препознатљивом куполом и два крила, има додуше два спољна улаза, источни и западни, али се они ретко користе. Обично се прво уђе у неку од помоћних зграда у којима су кабинети свих конгресмена (укупно 535), пратеће службе (и чак три зграде Конгресне библиотеке), а до главне се онда стиже кроз неки из мреже подземних пролаза. Ту је затим и посебан систем подземне железнице, са шест станица, намењен само онима који овде раде – која је у функцији од 1904!

Испод земље је и недавно (2008) отворени Центар за посетиоце, грађен пуних осам година чији је простор чак две трећине онога изнад земље.

Капитол, како се зове овај цео комплекс, може да посети свако, Американац или странац, ако се претходно најави. Најпрактичнији начин за то је „онлајн“.

Било са које стране да се стиже до великог платоа на брду које се данас зове Капитол хил, прилази су затворени за аутомобиле, челичном барикадом на даљинско управљање, која се спушта само ако возило (и путници у њему) имају специјалну пропусницу.

За пешаке је међутим приступ потпуно слободан, мада нас осматрају стратешки распоређени и углавном добро наоружани припадници Конгресне полиције.

Чим се уђе кроз врата на првом нивоу испод земље, до кога се стиже широким степеништима, најпре се пролази кроз безбедносну проверу која је, по детаљности, веома слична оној на америчким аеродромима. Кроз рендгенску машину треба да прође све, у мом случају и опасач и ципеле, а завршна контрола је пролазак кроз магнетни оквир. Ако нешто запишти, полицајац ће узрок томе проверити ручним магнатометром.

Сусрет са историјом почиње већ у великом предворју у којем посетиоце дочекују волонтери, упућују их ка местима где се компјутерски проверава њихова пријава и издају пропуснице, а затим их организују у групе од десетак које су затим у надлежности професионалних водича у црвеним сакоима.

Да се не би међусобно надвикивали, они своју причу говоре у микрофон на реверу, а ми је пратимо преко бежичних слушалица.

У пријемном холу су скулптуре важних личности из америчке историје, међу којима пажњу привлачи велика статуа од бронзе и злата првог краља Хаваја Камехамеха Великог. Недалеко од њега је индијански поглавица Вешали из Вајоминга, а у контрасту с њиховим ликовима у традиционалним костимима својих племена, је астронаут Џона Свајгер, члана посаде „Апола 13”, који је извајан у белом свемирском скафандру.

Овде, затим у посебном Холу скулптура, па у Ротонди, овалној дворани испод главне куполе, у ходницима и у крипти, подземној просторији чија је првобитна намена била да буде гробница Џорџа Вашингтона – укупно је 100 скулптура, по две из сваке федералне државе.

Поставка је иначе, изузетно, подложна мењању, па је тако Скупштина Калифорније 2006. одлучила да скулптуру Томаса Стара Кинга, утицајног проповедника из времена Грађанског рата, замени оном Роналда Регана.

Међу стотину скулптура иначе је само 13 председничких. Од свих бивши председника, Капитол највише обележава први, Џорџ Вашингтон, чији је лик и на сликама, али и на главном уметничком делу Капитола, импозантној фресци на плафону централне куполе.

Фреска се зове „Апотеоза Вашингтона“ – и приказује „обожење“ (узношење на небо, претварање човека у бога) најзнаменитије личности америчке историје. Вашингтон је на фрески обучен у масонску одежду, лево и десно од њега су богиње Слобода и Викторија, а около 13 девојака, метафора за 13 колонија које су основале САД.

Улога и велики утицај масона, међу којима је Вашингтон био најважнији, није иначе спорна у америчкој историји. Њихових симбола у Капитолу, као уосталом и у целом Вашингтону, има у обиљу, видљивих и скривених. Веома је добро документована, на пример, церемонија полагања камена темељца за Капитол, по масонском протоколу, са Џорџом Вашингтоном као главним мајстором за ту прилику окупљених угледних „слободних зидара“.

По неким тесним пролазима и узаним степеништима, види се да је здање надограђивано. Градња му је почела 1793, по пројекту архитекте-аматера Вилијама Торнтона, инспирисаном Лувром и париским Пантеоном, иначе победником конкурса којег је расписао Томас Џеферсон, у Вашингтоновој влади државни секретар (први шеф америчке дипломатије).

Сенатско крило је завршено 1800 и одмах усељено. Крило Представничког дома је отворено 1811, али три године потом цео Капитол (и Председничку кућу, која још није била „Бела кућа“), запалили су британски војници, у англо-америчком рату (започетом 1812, а окончаном 1815.), којим су дефинисане границе нових Сједињених Америчких Држава и британске Канаде.

Главна купола, она која стоји и данас, подигнута је 1850, а Капитол је надограђиван и 1904. и 1958.

Дозволили су нам да накратко боравимо и на галерији за посетиоце дворане у којој заседа Представнички дом (у том моменту празној). Сваки грађанин има иначе право да прати та заседања, али прво пропусницу мора да обезбеди у кабинету свог Конгресмена, оног изабраног у његовој изборној јединици. Места за посетиоце је, на први поглед, готово више од столица за Конгресмене.

То је иначе дворана из које се председник једном годишње обраћа нацији. Има 446 столица. Изабрани чланови овог дома (њих 435) немају иначе стална места, али се зна да су десно од председавајућег (спикера) – чија је столица на пиједесталу, попут престола – демократе, а лево републиканци.

Електронски систем за гласање картицама није уз сваку столицу, већ је стратешки распоређен, што подразумева да се до њега мора дошетати. Уз ову модерност, задржане су и неки стари обичаји: да се на пример предлог новог закона ставља у специјалну кутију у челу сале, која се празни одоздо, да се пре почетка сваког заседања, спикеру доноси сребрна мастионица…

Овај и други ритуали нису при том празна форма: да би била систем, демократија мора да буде и традиција.