Неодољиви шарм чудовишта

Наизглед обичан момак Лари Талбот у тренутку почиње убрзано да се мења, у почетку изгледа само као неко коме је нагло позлило, ко се превија од бола и грчева, међутим, Ларијев људски изглед напрасно поприма црте животињског, вучјег. Све то дешава се на филмском платну, а вукодлак – од каучука, воска, пудера и вате, длакавих руку-шапа – познати је глумац Лон Чејни Џуниор, који је овековечио овај лик четрдесетих година 20. века.

Прича о вукодлаку, трагичном и бескорисном, „најексклузивнијем (по значењу) и најтужнијем (по фатуму) од осталих чудовишта”, налази се у петој књизи едиције „Чудовишта која смо волели” филмског критичара и ствараоца Ранка Мунитића, постхумно објављеноj, штампаноj у „Креативном центру”. У претходна четири дела ове ауторске енциклопедије, која су такође објављена у „Креативном центру”, Мунитић је према речима уредника Зорана Пеневског анализирао рађање популарних ликова у књижевности и њихов прелазак на филм и стрип. Читава плејада фантастичних јунака чини ову Мунитићеву „субверзивну параисторију”: Одисеј, Синбад, Артур, Фауст, Мерлин, Пепељуга, Шерлок Холмс, Пинокио, Доктор Џекил и мистер Хајд, Дракула, Петар Пан, Фантом, Голем, Тарзан, и други, а у овом петом делу читамо и о грофу Зарофу, мутантима, зомбијима, Џејмсу Бонду, Хичкоковој мамици из подрума Нормана Бејтса, Розмериној беби, Кинг-Конгу…Пета књига обимног пројекта садржи и индекс појмова који се односи и на претходна издања, погодан за даља истраживања.

– Прерана смрт спречила је Ранка Мунитића да објави и шести део свог истраживачког путовања, који је требало да представи ликове Фрода Багинса, човека муву, Харија Потера и друге; међутим, и овако уобличена едиција одаје утисак систематичности и целовитости, успостављајући архетипску и цивилизацијску нит виртуелне стварности од Илијаде до Ратова звезда, чудовишну нит паралелне стварности, чија је вечита тематика борба добра и зла – рекао је Пеневски.

Неки јунаци овог петог дела енциклопедије, отмени су, усамљени у својој изузетности, што би се могло рећи и за аутора Ранка Мунитића, коме у нашој култури ипак није била посвећена довољна пажња.

„Необичне ствари одувек су ме привлачиле више него било шта друго. Од свих прича што их обично казују деци, најдубљи утисак на мене оставиле су бајке и повести о вештицама и духовима. Веома млад почео сам да читам, од четврте године, а започех бајкама браће Грим. Са пет година прочитах ’Хиљаду и једну ноћ’ и полетех на крилима одушевљења. Преруших се у замишљену личност Абдула Алхазреда: а то је име које сам потом увек грејао у срцу и које ми је помогло да крстим писца митске књиге ’Некрономикон’”… писао је најзначајнији писац хорора 20. века Хауард Филипс Лавкрафт, несрећан и занесен као Е. А. По, аутор коме је Кокто признавао „врхунски стил и откриће неизмерних светова у простору и времену”. Мунитић је, за Лавкрафтово стваралаштво истакао да открива позицију људског рода као „ужасну, али и очаравајућу, склупчану на земаљском чуну сред мултидимензионалног галактичког океана”, али и напоменуо да се таквим писцем, достојним врхунских кинематографских чаролија једног Кјубрика, Лукаса или Спилберга, филм није много окористио у директном смислу.

Каталогу Мунитићевих симболичних јунака није промакао ни феномен „ђаволских беба”, архетипска слика отеловљења оностраног и демонског у људском; бебица малецних, седефастих, канџица, из чувеног романа „Розмерина беба” Ајре Левина, и још чувенијег филма Романа Поланског. Од тренутка када се млади брачни пар Вудхаус усељава у мрачно, викторијанско, здање, опасну зону, сабласну попут куће Ушера, или хотела из књиге Стивена Кинга „Исијавање” и истоименог Кјубриковог филма, знамо да ће се десити нешто кошмарно. Посматрајући ову ситуацију на архетипском нивоу, Мунитић је закључио да „роман Левина рачуна на наше верско ванфилмско искуство, на познавање и препознавање стереотипа преузетог из другог, религијског система знакова и вредности; док филм Поланског рачуна искључиво на сугестивност свог киноуцелињења и на нашу осетљивост на архетипски набој”… Подсетио је затим на даљу струју „вражјих беба” у филмовима „Омен” Ричарда Донера, „Истеривач ђавола” Вилијама Фридкина, „Кери” Брајана де Палме и друге.

Једно од најелегантнијих Мунитићевих чудовишта јесте Бонд, Џејмс Бонд, славни 007, тајни агент њеног британског величанства, „човек са дозволом за убијање”, лепотан сивоплавих очију, увек елегантан, који изгледа као Шон Конери или Роџер Мур. Родио се под пером британског писца и новинара „Тајмса” Ијана Флеминга, човека од стила и укуса. „У Бондовом животу пиштољ заузима изузетно место, он вози кола са готово сексуалним задовољством, осећа се скоро ожењен шефом, циник је, хедониста, романтик”, сматрао је Мунитић. Шон Конери је, по његовом мишљењу, од Бондовог лика направио „нешто магнетски непоновљиво”, као што је и почетак „Голдфингера”. У свом духу великог посвећеника филмске уметности Ранко Мунитић, поводом наставка серијала о Бонду или Индијани Џонсу, приметио је сентенциозно. „Филмски млинови (баш попут библијских) мељу споро, но ситно, а једном самлевено не васпоставља се више у живућој форми.” Међутим, по тој праведној спорости ипак ћемо се изнова враћати књигама и емисијама овог нашег неприкосновеног мислиоца.

-----------------------------------------------------------

Центар за медије Ранко Мунитић

У Београду је основан „Центар за медије Ранко Мунитић”, који ће, према речима Зорице Јевремовић Мунитић, директорке Центра, додељивати „Регионалну награду за медије Ранко Мунитић”, сваког 3. априла, поводом дана рођења овог познатог ствараоца.