Сазна се, кад-тад

Свет је, рекло би се, избио на лош глас. У медијима му је махом намењена улога негативца: "из њега" долазе ратови, екстремизам, болештине, прекомерност сиромашења једних и богаћења других, губљење особености, наметање једноличности. Као да би свима било боље да света – нема.
Глобална одбојност је, при томе, највише усмерена против најмоћнијег актера – САД. Суперсила и даје поводе за то. Не поштује интернационално право које забрањује оружане нападе – без мандата Савета безбедности УН – на друге земље, не признаје над собом Међународни кривични суд, нити ратификује споразум о смањењу емитовању гасова за које се сматра да доприносе климатским ломовима, извршава смртне казне…

Остаје, међутим, прилично незапажено да америчка застрањивања често откривају – сами Американци. Они су обелоданили: иживљавања сопствених стражара над ухапшеницима у затвору Абу Граиб у Ираку; одговорност припадника своје војске за масакр над 24 немоћна Ирачанина у Хадити; да је шеф Пентагона начинио грубе превиде у планирању рата у Ираку због којих треба да поднесе оставку, што је најзад недавно и урадио; да није тачна тврдња Вашингтона да се Ирак снабдевао нуклеарним материјалом у Нигеру; низ злоупотреба положаја и лобирања, што је довело до низа одлазака с положаја и истражних поступака; садржај тајног председничког декрета о прислушкивању сународника; постојање тајних затвора ЦИА у иностранству; потплаћивања новинара; спорно пребројавање бирачких гласова; сексуално застрањивање више свештеника због чега је Католичка црква приморана на кадровске резове и исплату одштете; трагичну неблаговременост у збрињавању становника Њу Орлеанса пострадалих у налету урагана; прецизне налазе о огрешењу њихових политичара о чињенице; садржај низа "строго поверљивих" докумената; па и да је потпредседник сачмом ранио друга док су ловили птице; и да је "брза храна" допринела националној епидемији гојазности. Као што су својевремено обзнанили и скандале који су довели до оставке председника Ричарда Никсона и парламентарног суђења Билу Клинтону.

Прозивка на одговорност није, по правилу, ни колективна ни командна. Сведена је на појединачни "изузетак од правила". Али, доприноси да се кад-тад сазна више о често закулисним облицима и свакодневице и ванредних околности.

Американци умеју да пронађу пут до ствари које се званично скривају од јавности. Готово непрестано им ради неки од откривачких порива – савест, професионална радозналост и част, страначка страст, другачије схваћени патриотизам, освета арогантним шефовима, потреба за напредовањем у служби, сензационалистички инстинкт, постојање прописа о доступности докумената државних органа, спој приватног и јавног интереса – који разбије код тајни из хиперпродукције "строго пов.".

Док показује слабости у спољном испољавању своје моћи, Америка исказује моћ – у откривању сопствених, унутрашњих, слабости. По таквом споју мане и врлине одудара од многих.

Анкете показују да се шири "антиамериканизам", због испољених једностраности Вашингтона на светској сцени. Оваква критика не би ни морала да и сама запада у једностраност, па да занемари вредност "американизма" – развијеног критичког истраживања, нарочито поступака носилаца јавних функција.