Крајишници куд који

МРЧАЈЕВЦИ – Крајишници су недавно напустили Дом културе у Мрчајевцима, с прекором на рачун судбине и надом да им је то последња сеоба у веку. Некима ће се та жеља и обистинити јер су нашли кров код домаћина у најчувенијем селу Шумадије, и иначе одвећ стари да би трагали за бољом адресом.
Завршна постава последњег колективног збега на подручју чачанске општине имала је 21 душу. Сви невољници дошли су овамо из Републике Српске Крајине, под "Олујом" пре једанаест и по лета, изузев једне жене са Космета и двојице њених синова, који су им се придружили 1999. године. Та Пећанка, Снежана Дармановић, сада је с породом, Ђорђем и Зораном, пресељена у колективни смештај у Панчеву.

Међу 18 осталих, чак 16 су Бенковчани, и њима је судбина рекла: куд који. Бисерка и Сава Зорица (супружници) удомили су се код ћерке у Ветернику, Голубица Пунош и њен син Думбај збринути су у колективном центру у Шапцу. Радојко Узелац сместио се код људи у селу, док је Милена Остојић прешла код сестре која се кући овде. Та жена – Милена – два пута је бежала пред ратним огњем. Најпре из Бенковца у азил на Космету, четири године касније отуда у Шумадију.

Муж и жена, Миле и Мина Дробњак, утекли из Двора на Уни, сада граде кућу у Доњој Горевници, одмах до Мрчајеваца. Материјал, вредан око 3.000 евра, добили су од Данског савета и већ су се настанили у свом новом селу.

Још десеторо, сви до једног, јесу Матићи. Четворица рођене браће – Младен, Миладин, Ђуро и Миле – морали су у истом часу да напусте бенковачка огњишта и поведу укућане у Србију, потом живећи пуних 11 година у канцеларијама сеоског Дома културе.

– Миле је нешто раније напустио колективни смештај, где су му остала тројица браће са укућанима. Ђуро, са Драганом и Јеленом, сада прави кућу у Мрчајевцима, такође уз помоћ Данског савета. Младен и Миладин, са чељадима, Слободаном, Бисерком, Жељком, Виолетом и другим Жељком, јесенас су се настанили исто у Мрчајевцима, код мештана. Свако је добио помоћ италијанске агенције "Интерсос" од 30.000 динара, по пола у роби и новцу – каже Снежана Радовановић, повереник за избеглице у општини Чачак, која о мученом народу брине од првог избегличког таласа, 1992. године.

Дом у Мрчајевцима, августа 1995. године, примио је под кров више од стотину бегунаца из Републике Српске Крајине. За један дан и једну ноћ у Чачак је приспело чак 10.000 Крајишника, и убрзо су по селима овог краја отворена 24 центра за заједнички смештај. Затварани су тек у овом веку, мрчајевачки као последњи.

У овој општини 2001. године било је регистровано 3.765 избеглих и прогнаних особа из РСК и БиХ, и 4.780 расељених с Косова и Метохије, после агресије НАТО-а. Историја и живот поиграли су се њима, затекавши их у зло доба на рђавом месту.

Бегунци од зулума на Космету били су, у размаку од 58 година, чак трећи избеглички талас који је уточиште потражио у чачанском крају. У првом, лета 1941. године, било је око 2.000 Словенаца из Корушке и Штајерске који су, изгнани из своје постојбине, добили место за столом код српских сељака у околини Чачка.