Србија без тајни

У Србији више нема тајни. Бар пореских. Пореска управа је на Бадње вече, уместо бадњака, „подложила” јавност обелодањујући имена 100 највећих дужника. Тако нешто раније, наводно, није било могуће, јер су порезници законом били обавезни да чувају од јавности имена фирми и људи који имају велике дугове за порез. Закон је измењен и ево их пред лицем јавности.

И то је, рекло би се, једна страна медаље.

Излазећи са списком дужника Пореска управа је можда с правом јавно „жигосала” неке људе, али, према изјавама већине прозваних, они годинама појма нису имали да су дужни за порезе, а још мање да им се дуг вртоглаво свакодневно увећава достижући десетине милиона динара. Годишња камата на порески дуг је, иначе, 23,5 одсто.

Да ли је то могуће или је у питању пуко „вађење” дужника? Тиме ће се, свакако, позабавити и неки други органи, пре свих, правосудни, али намеће се питање – како је могуће да се дуг из године у годину увећава, а да Пореска управа не реагује? Ваљда је и њој у интересу да заустави претварање грудве у лавину ненаплативих дугова.

Тврдња порезника, да су они уредно слали обавештења дужницима, само лане у Војводини око 150.000 дописа и њихово уредно евидентирање у досијеу обвезника, ништа не решава у овој ситуацији. Прозвани дужници, вероватно, нису примили или нису хтели да им се уруче обавештења о доспелој обавези све рачунајући на застаревање потраживања. Готово легитиман интерес у земљи Србији у којој је врхунско умеће подвалити држави или утајити порез.

Нека је и тако, али због чега им порезници нису куцнули на врата. Однос између порезника и пореског обвезника не може бити само преко писма и пуког евиденционог броја. Друга страна шалтера у Пореској управи не може бити и крај сваког контакта две веома заинтересоване стране у истом послу. Коначно, порезницима је и место напољу, а не у шалтерској бусији, јер су добро плаћени чиновници да уберу државни приход на све законом предвиђене начине.

Интересантно је да је премијер уочи изгласавања закона, по којем је порезницима омогућено да објаве имена дужника,рекао да је 95 одсто пореских дужника из приватног секторa,те да је зато лоше да подаци о пореским дужницима останутајна. Да ли то значи да би било другачије да су дужници били државна или јавна предузећа?

И после свега остаје недоумица – да ли је овај изнуђени потез порезника само мазање очију, јер су на списку углавном брисане и неактивни фирмеза које нема уверљивог објашњења по ком основу дугују порез. Јер, како да се на списку нађу власници и фирме које су угашене пре пет година и нема их у регистру. Ако предузеће нијерегистровано, како онда постоји, а ако не постоји, како може да буде порески обвезник?

На ова и друга питања мораће да одговоре не само порезници, већ и судови и разноразне агенције. Ваљда нећемо чекати још седам година да и за то добију зелено светло, како не би били кажњени што откривају тајну своје (не)ефикасности.