Srbija bez tajni

U Srbiji više nema tajni. Bar poreskih. Poreska uprava je na Badnje veče, umesto badnjaka, „podložila” javnost obelodanjujući imena 100 najvećih dužnika. Tako nešto ranije, navodno, nije bilo moguće, jer su poreznici zakonom bili obavezni da čuvaju od javnosti imena firmi i ljudi koji imaju velike dugove za porez. Zakon je izmenjen i evo ih pred licem javnosti.

I to je, reklo bi se, jedna strana medalje.

Izlazeći sa spiskom dužnika Poreska uprava je možda s pravom javno „žigosala” neke ljude, ali, prema izjavama većine prozvanih, oni godinama pojma nisu imali da su dužni za poreze, a još manje da im se dug vrtoglavo svakodnevno uvećava dostižući desetine miliona dinara. Godišnja kamata na poreski dug je, inače, 23,5 odsto.

Da li je to moguće ili je u pitanju puko „vađenje” dužnika? Time će se, svakako, pozabaviti i neki drugi organi, pre svih, pravosudni, ali nameće se pitanje – kako je moguće da se dug iz godine u godinu uvećava, a da Poreska uprava ne reaguje? Valjda je i njoj u interesu da zaustavi pretvaranje grudve u lavinu nenaplativih dugova.

Tvrdnja poreznika, da su oni uredno slali obaveštenja dužnicima, samo lane u Vojvodini oko 150.000 dopisa i njihovo uredno evidentiranje u dosijeu obveznika, ništa ne rešava u ovoj situaciji. Prozvani dužnici, verovatno, nisu primili ili nisu hteli da im se uruče obaveštenja o dospeloj obavezi sve računajući na zastarevanje potraživanja. Gotovo legitiman interes u zemlji Srbiji u kojoj je vrhunsko umeće podvaliti državi ili utajiti porez.

Neka je i tako, ali zbog čega im poreznici nisu kucnuli na vrata. Odnos između poreznika i poreskog obveznika ne može biti samo preko pisma i pukog evidencionog broja. Druga strana šaltera u Poreskoj upravi ne može biti i kraj svakog kontakta dve veoma zainteresovane strane u istom poslu. Konačno, poreznicima je i mesto napolju, a ne u šalterskoj busiji, jer su dobro plaćeni činovnici da uberu državni prihod na sve zakonom predviđene načine.

Interesantno je da je premijer uoči izglasavanja zakona, po kojem je poreznicima omogućeno da objave imena dužnika,rekao da je 95 odsto poreskih dužnika iz privatnog sektora,te da je zato loše da podaci o poreskim dužnicima ostanutajna. Da li to znači da bi bilo drugačije da su dužnici bili državna ili javna preduzeća?

I posle svega ostaje nedoumica – da li je ovaj iznuđeni potez poreznika samo mazanje očiju, jer su na spisku uglavnom brisane i neaktivni firmeza koje nema uverljivog objašnjenja po kom osnovu duguju porez. Jer, kako da se na spisku nađu vlasnici i firme koje su ugašene pre pet godina i nema ih u registru. Ako preduzeće nijeregistrovano, kako onda postoji, a ako ne postoji, kako može da bude poreski obveznik?

Na ova i druga pitanja moraće da odgovore ne samo poreznici, već i sudovi i raznorazne agencije. Valjda nećemo čekati još sedam godina da i za to dobiju zeleno svetlo, kako ne bi bili kažnjeni što otkrivaju tajnu svoje (ne)efikasnosti.