Јавно добро

Да ли сте се запитали зашто су хиљаде људи данима опседале Мост на Ади прелазећи га с једне на другу страну? Откуд толико одушевљење и осмеси на лицима какви се већ дуго нису видели на београдским улицама?

Нема сумње да су импозантни габарити, архитектонска лепота, као и медијска пажња која му је посвећена допринели популарности новог моста, али чини се да није само то по среди.

Након, у градитељском погледу, јалових осамдесетих и у сваком смислу несрећних деведесетих после којих су остале само рушевине, Београд и Србија су најзад добили јавно добро којим се грађани могу поносити.

Истина, не може се рећи да се у Београду и Србији ништа није градило током последњих десетак година. Ипак, Ђинђићева ера памтиће се у том погледу, пре свега, по обнови уништене и дотрајале инфраструктуре. Време Коштуничине владавине поклопило се с ерупцијом личне потрошње и приватних инвестиција у изградњи пословних и стамбених зграда. Међутим, тек за Тадићева вакта, упркос светској кризи, на ред је дошла изградња великих јавних објеката. (Након четрдесет година завршен је аутопут од Београда до Хоргоша и на њему мост код Бешке. Почели су озбиљни радови на Kоридору десет и обилазници око Београда, а у Београду начињени су први кораци на изградњи метроа и моста између Борче и Земуна).

Одушевљење које је отварање Моста на Ади изазвало треба зато разумети, пре свега, као израз подршке политици која у први план истиче идеју јавног добра.

Јавно добро, да подсетимо, служи задовољавању потреба свих, односно већине чланова друштва. Његово коришћење није ограничено платежном способношћу, нити укључивање нових битно отежава задовољење потреба постојећих корисника. Другим речима, јавно добро је све оно што је доступно свима без посебних ограничења.

У модерно доба бригу о јавним добрима води држава. Све непрофитне активности и ресурси који омогућавају њихово обављање обезбеђују се новцем прикупљеним од пореских обвезника. Успешност неке државе дуго је мерена, пре свега, распрострањеношћу јавних добара и способношћу да се о њима стара.

Не улазећи у полемику да ли је то добро или не, остаје чињеница да су социјалистичка и држава социјалног старања у том погледу отишле најдаље. Упркос сталном релативизовању, не може се порећи да је већина јавних добара која и данас користимо настала у време социјализма.

Но, упркос огромном значају који је идеја јавног добра имала у идеологији и пракси социјализма, чак ни социјалистичка држава није успела дугорочно да реши проблем заштите јавног добра. Основни разлог је што се на јавно добро, како тад тако и сад, гледало као на „свачије и ничије”.

Заиста, у земљи сељака окренутих свом ситном поседу, каква је Србија била до половине 20. века, тешко се развијала свест о јавном добру. Црква брвнара је, задуго, представљала изузетак, а тешко да би и она опстала да је нису заједно чували богобојазност и сујеверје. Све остало – путеви, мостови итд., сељаку се више указивало као извор претње него користи. Чак је и гласовита ћуприја на Дрини првенствено служила лакшем одвођењу сељачке деце у јаничаре.

Ако се томе додају стални ратови не чуди да је у ослободилачкој политичкој митологији један од централних ликова постао диверзант. Атак на јавно добро – мост или пругу, постало је питање части и родољубља. Тихи, Прле, Валтер и Јул Бринер постали су хероји уништавајући јавна добра. Упркос јасној позитивној поруци, ови узори многих генерација као ненамеравану последицу имали су учвршћивање непријатељског односа према јавном добру.

Радост људи који су отворили Мост на Ади и донације оних који су подржали поновну изградњу торња на Авали сведоче да се однос према јавном добру у значајном делу популације, ипак, променио.

Међутим, да би се задржао осмех на лицима тих људи, држава мора променити свој однос према заштити јавног добра. Не може се једноставно чекати да сазри свест свих. Институције задужене за заштиту јавног добра не смеју више гледати кроз прсте „диверзантима”. Хулигани који уништавају жардињере, дорћолске госпође и господа који своје четвороношце шетају без намере да за њима чисте, кулинари који саобраћајне знаке користе као роштиљ за паприку, „сликари” и „песници” наивци, они који руже град својим глупим досеткама и паролама, крадљивци решетки за сливнике, силеџије којe возе и паркирају по јавним површинама морају платити цену за злоупотребу јавних добара.

Ако није довољно богата да гради ново држава мора заштитити постојеће. Подршку за то, сва је прилика, добиће од већине грађана. Јавно добро, ако већ не може бити боље, морало би за почетак бити бар подједнако строго заштићено као и приватно добро.