Javno dobro

Da li ste se zapitali zašto su hiljade ljudi danima opsedale Most na Adi prelazeći ga s jedne na drugu stranu? Otkud toliko oduševljenje i osmesi na licima kakvi se već dugo nisu videli na beogradskim ulicama?

Nema sumnje da su impozantni gabariti, arhitektonska lepota, kao i medijska pažnja koja mu je posvećena doprineli popularnosti novog mosta, ali čini se da nije samo to po sredi.

Nakon, u graditeljskom pogledu, jalovih osamdesetih i u svakom smislu nesrećnih devedesetih posle kojih su ostale samo ruševine, Beograd i Srbija su najzad dobili javno dobro kojim se građani mogu ponositi.

Istina, ne može se reći da se u Beogradu i Srbiji ništa nije gradilo tokom poslednjih desetak godina. Ipak, Đinđićeva era pamtiće se u tom pogledu, pre svega, po obnovi uništene i dotrajale infrastrukture. Vreme Koštuničine vladavine poklopilo se s erupcijom lične potrošnje i privatnih investicija u izgradnji poslovnih i stambenih zgrada. Međutim, tek za Tadićeva vakta, uprkos svetskoj krizi, na red je došla izgradnja velikih javnih objekata. (Nakon četrdeset godina završen je autoput od Beograda do Horgoša i na njemu most kod Beške. Počeli su ozbiljni radovi na Koridoru deset i obilaznici oko Beograda, a u Beogradu načinjeni su prvi koraci na izgradnji metroa i mosta između Borče i Zemuna).

Oduševljenje koje je otvaranje Mosta na Adi izazvalo treba zato razumeti, pre svega, kao izraz podrške politici koja u prvi plan ističe ideju javnog dobra.

Javno dobro, da podsetimo, služi zadovoljavanju potreba svih, odnosno većine članova društva. Njegovo korišćenje nije ograničeno platežnom sposobnošću, niti uključivanje novih bitno otežava zadovoljenje potreba postojećih korisnika. Drugim rečima, javno dobro je sve ono što je dostupno svima bez posebnih ograničenja.

U moderno doba brigu o javnim dobrima vodi država. Sve neprofitne aktivnosti i resursi koji omogućavaju njihovo obavljanje obezbeđuju se novcem prikupljenim od poreskih obveznika. Uspešnost neke države dugo je merena, pre svega, rasprostranjenošću javnih dobara i sposobnošću da se o njima stara.

Ne ulazeći u polemiku da li je to dobro ili ne, ostaje činjenica da su socijalistička i država socijalnog staranja u tom pogledu otišle najdalje. Uprkos stalnom relativizovanju, ne može se poreći da je većina javnih dobara koja i danas koristimo nastala u vreme socijalizma.

No, uprkos ogromnom značaju koji je ideja javnog dobra imala u ideologiji i praksi socijalizma, čak ni socijalistička država nije uspela dugoročno da reši problem zaštite javnog dobra. Osnovni razlog je što se na javno dobro, kako tad tako i sad, gledalo kao na „svačije i ničije”.

Zaista, u zemlji seljaka okrenutih svom sitnom posedu, kakva je Srbija bila do polovine 20. veka, teško se razvijala svest o javnom dobru. Crkva brvnara je, zadugo, predstavljala izuzetak, a teško da bi i ona opstala da je nisu zajedno čuvali bogobojaznost i sujeverje. Sve ostalo – putevi, mostovi itd., seljaku se više ukazivalo kao izvor pretnje nego koristi. Čak je i glasovita ćuprija na Drini prvenstveno služila lakšem odvođenju seljačke dece u janičare.

Ako se tome dodaju stalni ratovi ne čudi da je u oslobodilačkoj političkoj mitologiji jedan od centralnih likova postao diverzant. Atak na javno dobro – most ili prugu, postalo je pitanje časti i rodoljublja. Tihi, Prle, Valter i Jul Briner postali su heroji uništavajući javna dobra. Uprkos jasnoj pozitivnoj poruci, ovi uzori mnogih generacija kao nenameravanu posledicu imali su učvršćivanje neprijateljskog odnosa prema javnom dobru.

Radost ljudi koji su otvorili Most na Adi i donacije onih koji su podržali ponovnu izgradnju tornja na Avali svedoče da se odnos prema javnom dobru u značajnom delu populacije, ipak, promenio.

Međutim, da bi se zadržao osmeh na licima tih ljudi, država mora promeniti svoj odnos prema zaštiti javnog dobra. Ne može se jednostavno čekati da sazri svest svih. Institucije zadužene za zaštitu javnog dobra ne smeju više gledati kroz prste „diverzantima”. Huligani koji uništavaju žardinjere, dorćolske gospođe i gospoda koji svoje četvoronošce šetaju bez namere da za njima čiste, kulinari koji saobraćajne znake koriste kao roštilj za papriku, „slikari” i „pesnici” naivci, oni koji ruže grad svojim glupim dosetkama i parolama, kradljivci rešetki za slivnike, siledžije koje voze i parkiraju po javnim površinama moraju platiti cenu za zloupotrebu javnih dobara.

Ako nije dovoljno bogata da gradi novo država mora zaštititi postojeće. Podršku za to, sva je prilika, dobiće od većine građana. Javno dobro, ako već ne može biti bolje, moralo bi za početak biti bar podjednako strogo zaštićeno kao i privatno dobro.