Среди ме – у фотошопу!

Познати престонички естрадни фотограф уговара снимање са певачицом: Направићу ти усне Анџелине Џоли, очи Монике Белучи, стас Жизел Бундшен, ма изгледаћеш сјајно. Фолк дива на то одговара: Значи, ја не морам ни да долазим на снимање.

Ова анегдота је испрва послужила београдским фотографима да исмеју фотошоп, али је касније за многе од њих, или макар за оне који раде за такозване женске и лајфстајл магазине, постала лекција: нико, ма колико година имао, не сме да има ниједну бору, бубуљицу или пегу. Ретуширањем се смањују образи и увећавају груди, па славни на насловним странама више и не личе на себе.

Ова мода је наравно дошла са Запада, али су тамо већ никле и бројне иницијативе да се издавачи законом обавежу да означе сваку фотошопом измењену фотографију. Двојица доктораната са Универзитета у Дартмуту подржавају ову акцију софтвером који су управо смислили а који одређује колико се радило на фотографији на скали од један до пет. Они би програм послали у редакције магазина „Вог” или „Ел” надајући се да ће њихови уредници учинити нешто када софтвер буде показивао петицу, што би значило, на пример, да су некоме скинули десет килограма.

У Србији не звони аларм мада славни на овдашњим насловним странама изгледају млађе него када су се за исте сликали пре 30 година. Фотографима је речено да нико није толико леп и млад да не би отишао под алатке фотошопа.

Обрађују се чак и фотографије мис Србије Милице Тепавац која истиче да се може ослонити на фотошоп.

– Некада се слика под лошим светлом, па је помоћ добродошла – истиче мис Србије.

Она каже да неколико пута није била задовољна својом сликом у новинама када аутори нису имали времена да се позабаве финесама.

Дотерај ме! То је захтев који пред ликовну уметницу фотографије Вукицу Микачу износи већина познатих које је сликала, између осталог и за тиражне недељнике и месечнике. Она објашњава да се са употребом фотошопа претерује у магазинима који показују гламур и да драстичне измене захтевају како уредници тако и саговорници.

– Од нас сви очекују да будемо пластични хирурзи – каже Микача.

Сећа се да је Оља Ивањицки била једна од ретких која није тражила да било шта на њој мења, док јој је Љуба Тадић „припретио”: немој случајно да ме убацујеш у оне скаламерије! Али, искуство са највећим бројем глумаца и уредника јој је такво да први често захтевају да испадну атрактивнији макар и не личили на себе а други махом излазе овим жељама у сусрет.

Фотограф Бранко Пантелић који је за ревијалну штампу сликао готово све познате личности: глумце, певаче, манекенке, политичаре такође истиче да тренд опстаје јер сви желе да буду измењени.

– Нико ми није рекао: пази, хоћу да на слици изгледам онако како изгледам у природи – објашњава Пантелић.

Када његов рад прође кроз руке ретушера, не може да препозна ни своје снимке ни људе које је сликао.

– Све се то претвара у гротеску. Али, фотошоп је еликсир младости, макар и само тих недељу дана колико траје часопис.

Ова мода је толико узела маха да се, према речима Пантелића, људи појављују после непроспаване ноћи, са подочњацима и неуредном косом, да би му само намигнули и добацили: средићеш ти то све, зар не?

Да многе заводнице не бисмо препознали на улици потврђује и Весна да Винча која је захваљујући руковођењу компаније „Мис Ју” упознала бројне мисице, како на ретушираним фотографијама тако и уживо. Она, ипак, додаје да је фотошоп боље решење од естетских интервенција.

– Обрађена фотографија никог не боли – објашњава Да Винча, али примећује главну ману: – Читатељке могу лако да падну у депресију ако забораве да ове фотографије нису истина и да не одговарају реалности у потпуности.