Цена славе

Да се догодила трагедија – јесте. Петра Ц., презентерка вести на РТС-у, налетела је у понедељак својом „опел корсом” на пешака Слободана Б. (74) који је, од задобијених повреда, преминуо неколико сати после несреће.

Да је информација о трагичној смрти човека требало да се појави на ступцима црне хронике – јесте. Али, да ли је заслужила место на насловним странама штампаних медија и толику пажњу само зато што је Петра Ц. због посла којим се бави, позната јавности? Изгледа да јесте! То је наличје онога што се зове „општа препознатљивост”!

И ту настаје дилема или како кажу, различити аршини медијског „презентовања” оваквих и сличних несрећа. Дакле, овакве и сличне трагедије се свакодневно догађају, а имена њихових анонимних актера остају забележена само на страницама полицијских извештаја. Зашто? Зато што су кривци или жртве „обични” људи и што то немају „медијски одсјај”.

Треба ли подсетити да су због учешћа у саобраћајним несрећама на новинске странице доспели, на пример, сведок сарадник Љубиша Буха, који је крајем 2010. године на аутопуту Београд–Загреб, блиндираним „ренџ ровером” налетео на пешака који је претрчавао улицу, затим Елена Карић, која је крајем августа 2008. године, аутомобилом код Каленић пијаце налетела на Милана Ј.

Када је Стеван Б., возач некадашњег министра пољопривреде Драгана Веселинова осуђен на пет година јер је, прошавши на црвено светло на углу Његошеве и Београдске улице, усмртио Катарину М. и повредио две пролазнице, пажња медија више је била усмерена на министра. Од тада је Веселинов у јавности познат као онај који је хтео да заташка несрећу, а не као професор економије или председник једне мале странке.

На скали „тиражног пиплметра” наравно да су познати спикерка, политичар, спортиста... интересантнији и „продаванији” него Н. Н. особа која згази, убије, скочи, направи глупост...

Зар није довољна трагедија, у сваком засебном случају, што је једна породица изгубила блиског члана, али и што ће „кривце” прогонити савест? Нико не брине да ће се прозвана позната особа због несреће „рвати” са савешћу целог живота.

Зар не треба оставити и Петру и породицу покојног, да свако на свој начин, преживљава оно што их је задесило?

Нико не оспорава бол чланова породице покојног Слободана Б., нити тражи аболицију водитељке националне телевизије. Не кршећи претпоставку невиности, требало би пустити истражне органе да раде свој посао. Ово што се ових дана дешава с Петром је показна вежба како слава утиче на живот и смрт. Многе јавне личности пристале су да сваки детаљ свог живота учине јавним. Резон медија који живе од приватности познатих јесте: ако их описујемо у тренуцима среће имамо право да исто радимо и у часовима када преживљавају несрећу. То су два лица познатости.