Победи страх од људи!

Нисам најбоље. Много сам нервозан. Али гурам, шта ћу, каже Јован (32), за кога је овај скуп више од изласка из куће. Када је стигао на састанак групе за самопомоћ, урадио је оно против чега се цело његово биће бори – сусрео се са људима.

За Јованову групу ближи се крај тромесечних сусрета у београдском Удружењу за подршку људима са неурозом „Херц”. Они који пате од социјалних фобија или страха од отвореног простора – агорафобије састају се сваког петка, за округлим столом где су сви једнаки и где их сваки пут увек неко пита: Како си?

– Добро сам. Немам никаквих симптома. Стварно не знам шта ми је данас – каже Тамара (37), која пати од анксиозности и напада панике. Чим уђе у превоз, буде јој лоше и хоће напоље, али да би дошла до своје групе морала је да издржи. Тако чланови себи помогну већ тиме што су се натерали да уђу у превоз и дођу међу људе.

Петоро њих редовно се састаје и почиње рад тачно у минут. Исувише су времена већ изгубили док нису препознали знакове фобије, док су за панику у маси или препуном трамвају мислили да је инфаркт, док су их у хитној помоћи лечили седативима и док коначно нису отишли код психијатра.

– Нисам пила лекове и агорафобија ми се вратила. Сад ме гризе осећај кривице – каже Драгана (22), студент са дијагнозом социјална фобија и депресија. Избегава друштво и верује да је узрок свему перфекционизам и бојазан од грешке.

На њеном се лицу смењују страх и смех. Као да не жели да подигне поглед, али опет зна да је међу онима који је разумеју.

– Ја сам прошла кроз то – каже Лариса Деспотовић (38), водитељка групе која је некада патила од агорафобије али се излечила и данас помаже другима.

– Знам да је тешко то што тражим јер вас то највише и плаши: да изађете. Али, лек је само у излагању – додаје Лариса која разговара са члановима као једна од њих, као неко ко о симптомима зна не из књига, већ из живота. Годинама није смела да изађе без пратње. Вртело јој се у глави и срце би јој јако ударало када би морала да оде некуда сама. Када је на једном форуму схватила да има много људи који међу другима дрхте и осећају слабост, решила је да оснује „Херц”. Верује да је удружење само подршка и да људи сами себи најбоље помажу.

Душица (25), апсолвент права, има утисак да ће се угушити ако изађе из стана, али решила је да страх удари право у главу и зато макар једном недељно обавезно иде у позориште.

– Не држи ме место, хоћу да побегнем. Али упорно седим и гледам јер знам да ми је то вежба и да морам да се опирем сама себи – каже Душица због чега је група задиркује: како си кренула, толико ћеш се ослободити фобије од излазака и јавних наступа да ћеш на крају постати глумица.

Она би да постане адвокат. Када је свако од њих на паноу уз помоћ слика из магазина представљао себе за пет до десет година, Душица је показала на успешну пословну жену. Други су хтели да путују, пишу куваре или имају велику породицу. Нико није хтео да стави на пано неки симбол здравља јер подразумевају да је за остварење њихових снова неопходно да се прво ослободе страха од других, од улице, од живота. На том путу „Херц” значи подршку. Овде инсистирају да чланови осим што долазе на састанке морају да оду и код лекара по терапију и посете психијатра. И да схвате да је агорафобија као лош брак.

– Људи знају да он није добар за њих али им је ипак дражи од нечег непознатог са чиме би се суочили после развода. Слично је и са остајањем у четири зида јер су они та позната зона – објашњава Лариса Деспотовић.

После два сата, она испраћа своје чланове у још једну недељу о којој ће касније разговарати, и у којој неко може доћи у искушење да не попије лекове, не изађе из куће или дигне руке од групе. Лариса им каже да не криве себе исувише, али да имају у виду њено искуство.

– Морамо да се боримо. Ако ми сами не помогнемо себи, стално ћемо зависити од других.

----------------------------------------------

Разговор са психологом само добровољно

Клинички психолог Марија Живковић волонтира у „Херцу”, где се помоћ добија бесплатно, али не присуствује састанцима групе. Она не жели да изгледа као неко ко надгледа чланове или дели задатке јер би тиме пореметила идеју групе самопомоћи, али се њој свако може обратити за разговор насамо после састанка.

„Они овде први пут причају са неким ко их разуме”, објашњава Марија Живковић.