Ћурка на лутрији и лов на прасе у мраку

Ваљало се појести, да не останемо гладни у новој години – преноси новинар „Политикине” рубрике „Из београдског живота” расположење чаршије уочи дочека Нове године по једино важећем, јулијанском календару, те 1905. године. Престонички дућани и пијаце бивали су уочи 1. јануара готово опустошени, а у извештају под насловом потрошња у Београду исцрпно је записано колика је количина намирница потрошена у главном граду. Јер, осим песме и весеља, неизоставна је била и богата трпеза.

Почетком 20. века, дочек се сводио на забаву уз музику полупромрзлих оркестара. А најновији електрични трамваји развозили су варошане до дубоко у ноћ...

Оснивање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918. донело је и промене у начину чекања Нове године. Држава је признала грегоријански календар, али су и у престоници светковане две „најлуђе ноћи” – она по јулијанском календару била је популарнија. А и уноснија за уличне продавце, чије су се импровизоване тезге шаренеле од балона, труба, папирних украса... Београђани су предност давали хотелима и ресторанима, где су око столова који су се повијали под ђаконијама организовали „артистички” и забавни програми. У кафанама су сервиране крофне, у једној од њих био je скривен дукат.

– Прасе и ћурка на лутрији. Крофна с „наполеоном”. У горњој сали лумперај, у доњој игранка. Музика и песма без критике. За посету моли Милан – Биџа, ресторатер – пише у једном од огласа који је саставио газда кафане „Мањеж”, а објавила „Политика” уочи дочека 1937.

 „Ресторатери” су госте привлачили и другим врстама забаве. Једна од најчувенијих „дисциплина” била је – лов у мраку. Келнер би угасио светло, а потом пуштао прасе у салу. Оно би припало госту који успе да га у насталом метежу ухвати.

Јулијанску Нову годину многи трговци, индустријалци, угоститељи и други предузетници честитали су огласима у „Политици”. Та традиција замрла је после 1941, када је прослављена последња српска Нова година пре окупације – истина скромније и тише него раније јер је Европа већ крварила у рату.

Без обзира што култ обележавања српске Нове никада није прекинут, у периоду социјализма она се славила кришом у Скадарлији, али и у још неколико београдских кафана. Природно, под будним оком припадника службе. Формална забрана никада није прокламована, али је слављење било својеврстан акт грађанске куражи. Наравно, о свему овоме деценијама није било речи ни у медијима.

Масовније феште у част „старе” Нове године у престоницу су се вратиле тек крајем осамдесетих, а прва организована градска прослава уприличена је тек 1992. Златна година „српске Нове” била је 1996 – „Политика” је известила да се светковало масовније и бучније него у регуларној „најлуђој ноћи”. А тек наредни дочек... И званичну и српску Нову годину Београђани су готово листом дочекали на улици – и 1. и 14. јануар били су обухваћени календаром протеста које су, због крађе гласова на локалним изборима у новембру, организовали челници опозиционе коалиције „Заједно”.

Упркос добром расположењу, ова прослава донела је и неколико незгода. „Политика” извештава да су у гужви на Тргу Републике повређене 23 особе. Исте ноћи разбијен је велики прозор на Бајракли џамији. Тринаестог јануара у Малом Мокром Лугу догодило се двоструко убиство.

У постпетооктобарској ери дочек јулијанског првог јануара традиционално је организован на платоу испред Храма Светог Саве, где се славило уз велики ватромет. Весеља је било и на трговима. Последњи пут велика организована фешта била је 2007. када је на платоу испред Дома Народне скупштине наступила Светлана – Цеца Ражнатовић, али и бендови „357”, „Блок аут”, „Рибља чорба”, „Саншајн”... „Политика” преноси да је прослава привукла све суграђане „од седам до 77 година”.

Никола Белић

-----------------------------------------------------------

Мало нам је била једна

„Мало нам је чак била једна нова година, него смо дочекивали две”, прокоментарисао је новинар „Политике” у броју од 2. јануара 1931. пишући о прослави по грегоријанском календару. У истом чланку констатовано је да је „ова нова година дошла озбиљна, мирна, достојанствена. „Није било јурњаве, веселог народа и бесне трке аутомобила. Било је мало оних који су зору дочекали на улицама накресани.”

Судећи по извештајима „Политике” из двадесетих и тридесетих, без обзира на то што је „католичка” Нова година поштована, била је далеко мање бучно и весело слављена него јулијанска. Најчешће се за дочек грегоријанског првог јануара у извештајима везују термини попут скромније, тише, мирније забаве, налик породичним весељима.

Упркос томе што је било популарније, ни православно ново лето није увек светковано са толико помпе. Баш 15. јануара 1931. „Политика” наводи да весеље није било онакво какво се памти неколико година раније. Један од међунаслова „Скадарлија без боема” открива да ни у боемској четврти није било толико бучно и да се дочек није много разликовао од оног од пре две недеље када је слављен „католички” први јануар.