Зашто Београд ћути

Нема ту „ти мене каменом, ја тебе хлебом”. У међудржавним односима влада другачије правило – ако ти мене „каменом”, ја, онда, не треба да оћутим, већ тражим објашњење, уручујем ти демарш, шаљем протестну ноту…

Стога, није јасно због чега је српска дипломатија остала нема на наводе из текста саветника председника Скупштине Црне Горе Андреје Николаидиса, који пише да би био „цивилизацијски искорак” да је у дворани „Борик”, када је у присуству највиших званичника Републике Српске и Србије прослављана двадесетогодишњица РС, активиран експлозив.

Ауторка овог текста нашла се „под хладним тушем” када је прекјуче, завршивши разговор са познаваоцима међународних односа који су Николаидисове речи прокоментарисали као „озбиљан дипломатски скандал”, угледала агенцијску вест да Београд није упутио „никакав демарш” Подгорици поводом Николаидисовог иступа. „Хладан туш”, тим пре, што је поред чврстог уверења стручњака за међународне односе – да ће српско Министарство спољних послова затражити објашњење од црногорских власти, „ако већ и није”, и да ће то неизоставно „довести до захлађења српско-црногорских односа” – обелодањено и мишљење правника да Николаидисови наводи представљају „подстрекавање на кривично дело”.

Зашто српска дипломатија није реаговала? Неће, ваљда, бити да је, да се нашалимо, послушала речи једног дипломате, који је прокоментарисао наш текст „Говор мржње из Подгорице”: „Најбоља реакција коју је Београд могао да пошаље овим поводом је насловна страна јучерашње „Политике”? Или, можда, одавде јесте упућен некакав прекор црногорским властима, а да јавности с тим није упозната?

Јесу српско-црногорски односи посебно осетљиво питање, али је заштита сопствених државних интереса изнад тога. То је наша дипломатија досад умела и те како да покаже: након што је Црна Гора признала независност Косова 2008. године, саопштено је да је ускраћено гостопримство црногорској амбасадорки Анки Војводић, а после успостављања дипломатских односа Подгорице и Приштине, јавности је пренето да је упућен демарш црногорском представнику у Београду и да ће амбасадор Србије ЗоранЛутовац бити повучен у Београд, на консултације.

И према другима су постојали слични аршини. Рецимо, када је аустријски канцелар Алфред Гузенбауер најавио да ће његова земља међу првима признати независност Косова, шеф српске дипломатије Вук Јеремић упутио је демарш.

У последње време као да је МСП знатно суздржанији или у јавност не доспева све оно што чини на заштити државних интереса. Јавност је, рецимо, остала ускраћена за било какву званичну реакцију владе у Београду, после иступа руског амбасадора Александра Конузина и његовог питања „Има ли овде Срба”, а извори блиски влади објашњавали су тада да „дипломатске акције, иако званичне, не подразумевају да су аутоматски доступне и јавности”.

Ако су такве „акције” предузете и у случају Николаидиса, овдашња јавност би то морала да зна. Јер свакако је рањивија на оно што стиже из Црне Горе него из других земаља. На страну то што некаква хипотека из прошлости може да буде разлог да МИП ћути о евентуално предузетим корацима, што се, можда, прво пружа прилика Подгорици да испита овај случај, или што, рецимо, постоји жеља да се што је могуће више чувају односи у региону, нарочито зарад добре оцене из Европе.