Ушорени критеријуми

Неста блага, неста пријатеља. Ова мудра и времешна српска изрека као какав усуд уротила се против Ваљева и његових грађана. До јуче, док су се из његових големих привредних система као што су "Крушик", "Србијанка", "Стефил" и "Градац" вртеле бескрајне траке са товарима новца према центрима и метрополама државне моћи – град на Колубари од милоште је називан Манчестером, Шлезингом и Сингапуром испод Маљена. Од пре неколико дана ни јата црних врана у потрази за отпацима хране неће ни да се окрену када прелећу ову стару српску варош.

После скоро 100 година од проглашења за град, Ваљево и Ваљевци нашли су се у чуду. Нико не зна да ли су СОУР или ОУР. Да ли је њихов град – град или општина, а како има близу 70.000 становника, мала је вероватноћа да је реч о селу. Шта је заправо Ваљево?

Као с леђа нападнути, потпуно збуњени грађани веле: боље да им је неко и шамар ударио него што су на искрају 2006. године, са заседања Владе Србије одржаног у Крагујевцу, чули то што су чули. По процени Министарства за државну управу и локалну самоуправу, поред Београда, Новог Сада, Ниша, Приштине и Крагујевца предложено је да статус града понесу: Врање, Зрењанин, Краљево, Крушевац, Лесковац, Панчево, Смедерево, Сремска Митровица, Суботица, Ужице, Чачак и Шабац. Само Ваљева нигде нема. Као да га је неко намерно прескочио, затурио или, пак, није најбоље разумео.

Због тога ових јануарских дана они се гласно, али и с видљивом дозом чегрсти питају: по каквој методологији, децентрализацији, модернизацији и територијалним принципима су заобиђени? Ко је вештачком маглом прекрио 12 радио-станица, пет телевизијских кућа, неколико десетина основних и средњих школа, једну вишу и четири "експозитуре" београдских и новосадских факултета и у овом делу Европе јединствену Истраживачку станицу у Петници? Питају се кога је то спопало "кокошје слепило" од којег не препознаје српску Палестину, сачуване списе Евлије Челебије, Феликса Канца и Ханса Фогела у којима се сведочи да је у 17. веку ова варош имала контуре града. Ко дезавуише бележења књижевника Радована Белог Марковића и светски гласовитог сликара и академика Људе Поповића, преображавајући Бело Ваљево у псачанско гувно...

Мало је коме овде јасно како ће убудуће пословни људи из Словеније, Италије, Аустрије, Ирске и Швајцарске да објасне својим партнерима где се налазе њихове фабрике. У општини, селу или, тамо неком простору у северозападној Србији, у близини тога и тога места. Ценећи њихову рационалност, не би било изненађење да своје седиште адресирају на "44 степена и 16 минута северне географске дужине".

Звучи алармантно, али данас сваки Ваљевац, због покушаја редефинисања статуса свог града, има порив Ђордана Бруна. Мало ко од њих може да поднесе неубедљива и незванична објашњења да је закон о територијалној организацији још у предлогу и да ће његова коначна форма бити утврђена тек када прође скупштинску процедуру. Ако је пак тако, чему онда трчање испред руде и изазивање гнева? И да је по оној "да многи греше из страха да не погреше", превише је. Јер, без обзира на то што је Ваљево озбиљно економски посрнуло и што њиме однедавно руководи привремено општинско веће, то никако не може ићи у прилог критеријума који од њега праве ушорено место. Ваљево је изграђен град и, за разлику од многих уредби, политичких и других "екскурзија", како рече пензионер Новица Јањић, има умерено континенталну климу и изванредно је склониште од свих олуја.