Ušoreni kriterijumi

Nesta blaga, nesta prijatelja. Ova mudra i vremešna srpska izreka kao kakav usud urotila se protiv Valjeva i njegovih građana. Do juče, dok su se iz njegovih golemih privrednih sistema kao što su "Krušik", "Srbijanka", "Stefil" i "Gradac" vrtele beskrajne trake sa tovarima novca prema centrima i metropolama državne moći – grad na Kolubari od milošte je nazivan Mančesterom, Šlezingom i Singapurom ispod Maljena. Od pre nekoliko dana ni jata crnih vrana u potrazi za otpacima hrane neće ni da se okrenu kada preleću ovu staru srpsku varoš.

Posle skoro 100 godina od proglašenja za grad, Valjevo i Valjevci našli su se u čudu. Niko ne zna da li su SOUR ili OUR. Da li je njihov grad – grad ili opština, a kako ima blizu 70.000 stanovnika, mala je verovatnoća da je reč o selu. Šta je zapravo Valjevo?

Kao s leđa napadnuti, potpuno zbunjeni građani vele: bolje da im je neko i šamar udario nego što su na iskraju 2006. godine, sa zasedanja Vlade Srbije održanog u Kragujevcu, čuli to što su čuli. Po proceni Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu, pored Beograda, Novog Sada, Niša, Prištine i Kragujevca predloženo je da status grada ponesu: Vranje, Zrenjanin, Kraljevo, Kruševac, Leskovac, Pančevo, Smederevo, Sremska Mitrovica, Subotica, Užice, Čačak i Šabac. Samo Valjeva nigde nema. Kao da ga je neko namerno preskočio, zaturio ili, pak, nije najbolje razumeo.

Zbog toga ovih januarskih dana oni se glasno, ali i s vidljivom dozom čegrsti pitaju: po kakvoj metodologiji, decentralizaciji, modernizaciji i teritorijalnim principima su zaobiđeni? Ko je veštačkom maglom prekrio 12 radio-stanica, pet televizijskih kuća, nekoliko desetina osnovnih i srednjih škola, jednu višu i četiri "ekspoziture" beogradskih i novosadskih fakulteta i u ovom delu Evrope jedinstvenu Istraživačku stanicu u Petnici? Pitaju se koga je to spopalo "kokošje slepilo" od kojeg ne prepoznaje srpsku Palestinu, sačuvane spise Evlije Čelebije, Feliksa Kanca i Hansa Fogela u kojima se svedoči da je u 17. veku ova varoš imala konture grada. Ko dezavuiše beleženja književnika Radovana Belog Markovića i svetski glasovitog slikara i akademika Ljude Popovića, preobražavajući Belo Valjevo u psačansko guvno...

Malo je kome ovde jasno kako će ubuduće poslovni ljudi iz Slovenije, Italije, Austrije, Irske i Švajcarske da objasne svojim partnerima gde se nalaze njihove fabrike. U opštini, selu ili, tamo nekom prostoru u severozapadnoj Srbiji, u blizini toga i toga mesta. Ceneći njihovu racionalnost, ne bi bilo iznenađenje da svoje sedište adresiraju na "44 stepena i 16 minuta severne geografske dužine".

Zvuči alarmantno, ali danas svaki Valjevac, zbog pokušaja redefinisanja statusa svog grada, ima poriv Đordana Bruna. Malo ko od njih može da podnese neubedljiva i nezvanična objašnjenja da je zakon o teritorijalnoj organizaciji još u predlogu i da će njegova konačna forma biti utvrđena tek kada prođe skupštinsku proceduru. Ako je pak tako, čemu onda trčanje ispred rude i izazivanje gneva? I da je po onoj "da mnogi greše iz straha da ne pogreše", previše je. Jer, bez obzira na to što je Valjevo ozbiljno ekonomski posrnulo i što njime odnedavno rukovodi privremeno opštinsko veće, to nikako ne može ići u prilog kriterijuma koji od njega prave ušoreno mesto. Valjevo je izgrađen grad i, za razliku od mnogih uredbi, političkih i drugih "ekskurzija", kako reče penzioner Novica Janjić, ima umereno kontinentalnu klimu i izvanredno je sklonište od svih oluja.